Мушка ствар и цигарете

Знате шта, не иде то баш тако. Ако ви, у кључној романтичној сцени изјаве љубави у спортској дворани пуној деце, поентирате филм животном филозофијом по којој се мушкарци деле на оне који пуше и оне којима се пуши – она мушка ствар која у народу има своје име – и ту исту „ствар”, у виду изјаве, ничим неизазвано стрпате у уста главном јунаку, онда стварно не могу а да се не запитам следеће: Коме ли сте ви побогу наменили овај филм?

Деци и омладини? Женама, мајкама, очевима, бабама, дедама? Вашим вршњацима, дакле момцима који грабе према четрдесетој? Па и они се грозе таквог простаклука током чина изјаве љубави. И у животу и у филму.

Нарочито у филму који је замишљен да буде романтично-љубавна-спортско-акциона комедија, приступачна свима и вољена од свих. У „Јесени самураја”, редитеља Данила Бећковића, сценаристе Димитрија Војнова и продуцента Марка Паљића. Нераскидивог тројца што је јашући на таласу славе свог претходног заједничког дела, биоскопског хита „Мали Будо”, створио сада и ову полусимпатичну „џеримекгвајеровско-чакнорисовско-каратекидовску” филмску творевину. Са превише псовки и цигарета.

И цигарете су ту да с једне стране прикрију све слабости танко написаног сценарија, немаштовите, неромантичне, приземне и простачке дијалоге, а са друге и да се изрекламирају кроз, иначе, очајно осмишљен „продакт плејсмент” (рекламно позиционирање производа оних који су спонзорисали филм, осим познате марке цигарета ту је и познати сладолед итд.).

Не памтим када сам видела филм у којем главни јунак толико драматуршки неоправдано не вади цигарету из уста, као што је то случај са Владимиром (Петар Стругар) у „Јесени самураја”. А Владимир је уз то талентовани спортиста, врхунски каратиста. Шампион који је у аматерском спорту постигао све што се постићи може. Ради и са децом. Чак и то што је он посрнуо на свом животно-спортском путу, не може оправдати толику злоупотребу дувана на филмском платну.

Тај главни филмски јунак, тај Владимир, на дуже се окренуо изазовима ноћног живота, из чега покушава да га извуче отац Милоје (Никола Којо) и сам каратиста. Тако што ће га запослити као тренера у сопственој школи каратеа за основце, захваљујући чему ће и упознати Снежану (Христину Поповић), распуштеницу са малим сином Вукашином, за које ће се везати и пожелети породицу. А имати породицу подразумева да имаш и обезбеђену кору хлеба, а како Владимир ништа не зна да ради осим каратеа, упустиће се у „рад на црно”, у борбе које под окриљем ноћи организују „контроверзни бизнисмени” и корумпирани полицијски инспектори, где ће се наћи места и за фолк звезду Ацу Лукаса...

Сама идеја филма је била, дакле, сасвим добра и потентна. Запело је негде успут, током њене разраде и писања сценарија, а то је некако промакло и редитељу и продуценту. Како и зашто, ко ће га знати. Можда због превелике занесености претходним успехом, можда због поклоњења вишем ауторитету, можда из незнања...

 Са занатске стране гледано, режија Данила Бећковића ми се чини и вештијом и бољом него у његовом дебитантском „Малом Буду”, који је неспорно као целина бољи филм од „Јесени самураја”. Далеко духовитији и комичнији. И смисленији...

Сцене борби у „Самурају” су врло добро режиране, занимљиво кореографски осмишљене, изведене и снимљене. Ту огроман допринос има и директорка фотографије Бојана Андрић, па и монтажер Александар Поповић...

Харизма и велики глумачки таленат, уз неспорно филмски привлачан физички изглед Петра Стругара, у огромној мери спасава овај нови Бећковићев филм, у којем су неспорни доприноси и Катарине Жутић и Христине Поповић.

И други глумци су учинили све што су могли у односу на оно што им је било написано. Укључујем ту и Сергеја Трифуновића и Николу Коју и маленог Петра Новићевића који игра сина Вукашина... Но, ни они својом појавом и својим делом не успевају да засене простоту ове филмске творевине. Нити да одагнају нагомилани дувански дим, не би ли тако бар на тренутак дошли до искреног и здравог смеха у гледалишту. Или какве смислене, здраворазумске и корисне поуке. Бар за ону најмлађу биоскопску популацију која би могла, да нису ствари какве јесу, да заволи српског „Карате Кида“...