Muška stvar i cigarete

Znate šta, ne ide to baš tako. Ako vi, u ključnoj romantičnoj sceni izjave ljubavi u sportskoj dvorani punoj dece, poentirate film životnom filozofijom po kojoj se muškarci dele na one koji puše i one kojima se puši – ona muška stvar koja u narodu ima svoje ime – i tu istu „stvar”, u vidu izjave, ničim neizazvano strpate u usta glavnom junaku, onda stvarno ne mogu a da se ne zapitam sledeće: Kome li ste vi pobogu namenili ovaj film?

Deci i omladini? Ženama, majkama, očevima, babama, dedama? Vašim vršnjacima, dakle momcima koji grabe prema četrdesetoj? Pa i oni se groze takvog prostakluka tokom čina izjave ljubavi. I u životu i u filmu.

Naročito u filmu koji je zamišljen da bude romantično-ljubavna-sportsko-akciona komedija, pristupačna svima i voljena od svih. U „Jeseni samuraja”, reditelja Danila Bećkovića, scenariste Dimitrija Vojnova i producenta Marka Paljića. Neraskidivog trojca što je jašući na talasu slave svog prethodnog zajedničkog dela, bioskopskog hita „Mali Budo”, stvorio sada i ovu polusimpatičnu „džerimekgvajerovsko-čaknorisovsko-karatekidovsku” filmsku tvorevinu. Sa previše psovki i cigareta.

I cigarete su tu da s jedne strane prikriju sve slabosti tanko napisanog scenarija, nemaštovite, neromantične, prizemne i prostačke dijaloge, a sa druge i da se izreklamiraju kroz, inače, očajno osmišljen „prodakt plejsment” (reklamno pozicioniranje proizvoda onih koji su sponzorisali film, osim poznate marke cigareta tu je i poznati sladoled itd.).

Ne pamtim kada sam videla film u kojem glavni junak toliko dramaturški neopravdano ne vadi cigaretu iz usta, kao što je to slučaj sa Vladimirom (Petar Strugar) u „Jeseni samuraja”. A Vladimir je uz to talentovani sportista, vrhunski karatista. Šampion koji je u amaterskom sportu postigao sve što se postići može. Radi i sa decom. Čak i to što je on posrnuo na svom životno-sportskom putu, ne može opravdati toliku zloupotrebu duvana na filmskom platnu.

Taj glavni filmski junak, taj Vladimir, na duže se okrenuo izazovima noćnog života, iz čega pokušava da ga izvuče otac Miloje (Nikola Kojo) i sam karatista. Tako što će ga zaposliti kao trenera u sopstvenoj školi karatea za osnovce, zahvaljujući čemu će i upoznati Snežanu (Hristinu Popović), raspuštenicu sa malim sinom Vukašinom, za koje će se vezati i poželeti porodicu. A imati porodicu podrazumeva da imaš i obezbeđenu koru hleba, a kako Vladimir ništa ne zna da radi osim karatea, upustiće se u „rad na crno”, u borbe koje pod okriljem noći organizuju „kontroverzni biznismeni” i korumpirani policijski inspektori, gde će se naći mesta i za folk zvezdu Acu Lukasa...

Sama ideja filma je bila, dakle, sasvim dobra i potentna. Zapelo je negde usput, tokom njene razrade i pisanja scenarija, a to je nekako promaklo i reditelju i producentu. Kako i zašto, ko će ga znati. Možda zbog prevelike zanesenosti prethodnim uspehom, možda zbog poklonjenja višem autoritetu, možda iz neznanja...

 Sa zanatske strane gledano, režija Danila Bećkovića mi se čini i veštijom i boljom nego u njegovom debitantskom „Malom Budu”, koji je nesporno kao celina bolji film od „Jeseni samuraja”. Daleko duhovitiji i komičniji. I smisleniji...

Scene borbi u „Samuraju” su vrlo dobro režirane, zanimljivo koreografski osmišljene, izvedene i snimljene. Tu ogroman doprinos ima i direktorka fotografije Bojana Andrić, pa i montažer Aleksandar Popović...

Harizma i veliki glumački talenat, uz nesporno filmski privlačan fizički izgled Petra Strugara, u ogromnoj meri spasava ovaj novi Bećkovićev film, u kojem su nesporni doprinosi i Katarine Žutić i Hristine Popović.

I drugi glumci su učinili sve što su mogli u odnosu na ono što im je bilo napisano. Uključujem tu i Sergeja Trifunovića i Nikolu Koju i malenog Petra Novićevića koji igra sina Vukašina... No, ni oni svojom pojavom i svojim delom ne uspevaju da zasene prostotu ove filmske tvorevine. Niti da odagnaju nagomilani duvanski dim, ne bi li tako bar na trenutak došli do iskrenog i zdravog smeha u gledalištu. Ili kakve smislene, zdravorazumske i korisne pouke. Bar za onu najmlađu bioskopsku populaciju koja bi mogla, da nisu stvari kakve jesu, da zavoli srpskog „Karate Kida“...