Ердоган

Колико се Турска мења после неуспелог пуча и куда иде – питања су којим се баве многи у Европи и свету. Зашто је то битно? Турска је велика земља, са 90 милиона становника, са војним и безбедносним структурама од око 650.000 људи, са снажном економијом и изузетно битним геополитичким положајем „моста између Европе и Азије“. Економија Турске је у експанзији и извозно је оријентисана. Та земља има велику дијаспору од више од пет милиона људи, као и десетине милиона муслимана који њој гравитирају као својој „матици“.

После неуспелог пуча Ердоган је учврстио власт и елиминисао опозицију у војсци, која од сада неће бити аутономни политички елемент који је Турску често гурао у пучеве и насилне промене власти. Но, оно што је битно јесте да се Ердоган обрачунао и са радикалнијим исламистима, који су следбеници верског вође Гулена. Тиме је добио подршку умеренијих муслимана и оних који су верни кемалистичком наслеђу у Турској, а то је већи део политичке и безбедносне елите. После сламања пуча не само да је Ердоган изашао јачи већ је и Турска јединственија и без вишедеценијског дуализма власти (цивили наспрам војске), што је био лимитирајући фактор у амбицијама Турске да постане значајна регионална сила. Наиме, без власти над војском нема ни јаког Ердогана, а ни јаке Турске. Постпучистичка Турска, додуше уз „колатералну штету“, превазилази дубоке поделе у турском друштву које су идеолошке, социјалне и културолошке (проевропска и азијска Турска). После пуча Турска има много веће шансе да реализује своје геополитичке и економске потенцијале.

На спољнополитичком плану позиција Ердогана се померила од радикалнијег исламизма и идеолошког неоосманизма ка прагматичној реалполитици. Гулен и радикални исламисти су се залагали за идеолошке фантазме о лидерској позицији Турске у муслиманском свету зарад којих би требало жртвовати и националне интересе земље. С друге стране, либерална Турска, која није претерано јака али јесте утицајна, залагала се за подређивање турске политике Америци и ЕУ. Обе опције су или скршене или је њихов утицај знатно смањен. После деценија „експериментисања“ са идеологизованим атлантским исламизмом и неоосманизмом, Ердоган је дошао до умереније и прагматичније реалполитичке позиције. То је и некаква закономерност у историји – после револуционарне фазе, са универзалистичком идеологијом као барјаком, наступа реалполитичка фаза политике као „вештине могућег“. Тако је Француска револуција после јакобинског терора кроз ломове дошла до реалполитичког и империјалног Наполеона; или постоктобарска Русија, од троцкистичке „перманентне револуције“ ушла је у „стаљинистичко“ јачање државе, војске и привреде, а на спољнополитичком плану у фазу реалполитике. Тако је, сазревајући, Ердоган постао од исламистичког политичара који јесте модернизовао Турску државник који има потенцијал да кроз реалполитички и прагматични приступ доведе Турску у позицију регионалне силе.

Кроз победе над унутрашњом опозицијом на „десној“ страни политичке сцене и над опозицијом у војсци, Ердоган се решио оних који су били под контролом страних, а пре свега америчких служби. То је реална позадина његовог сукоба и са кемалистичким и са исламистичким круговима у политици и у војсци.

Нова Ердоганова политика ће бити много рационалнија и много више у складу с турским националним интересом. То демонстрира и приближавање Русији уз истовремено настојање да се остане близак САД и НАТО-у јер је процена врха турске власти да од балансирања између истока и запада – Америке и Русије – највише користи може имати само Турска. Ердоган зна да треба да развија односе са Русијом као силом која се вратила у светску арену сила до оног нивоа којим неће угрозити своје односе са још доминантном Америком. Што се ЕУ тиче, њему је јасно да је то једна вештачка и слаба структура коју може уцењивати и од које може имати користи.

На Балкану ће Ердоган наставити политику заштите муслиманског живља, а то значи јачање утицаја на Тирану, Приштину и Сарајево. Али ће његов однос према вођама муслимана бити другачији – он ће их помагати уколико то буде у складу са националним интересима Турске, а не због идеолошког набоја или стога што ће се то свидети Вашингтону. Због обнове односа са Русијом и због новог реалполитичког курса ослобођеног химера атлантистичког ислама, Србија ће имати шансу да, барем за нијансу, побољша односе са Анкаром. Нови Ердоган кога видимо после неуспелог пуча шанса је за нови почетак.

Политички аналитичар