Фрањо и Рамиз

Ко то каже, ко то лаже, да Хрвати и Албанци не говоре и не разумеју српски? Чак и компликоване речи, попут речи „врба”, изговарају без грешке. И хорски је понављају, као да су на терапији код логопеда. Кад уметну и Србе, слушамо масовно такмичење у понављању брзалица националне мржње.

Такве сцене у Скадру, на квалификационој фудбалској утакмици између Косова и Хрватске за Светско првенство у Русији, скарадни су перформанс нетрпељивости према Србима који не познаје границе. Хрватски и албански навијачи изгледају савршено складно, кад их Срби поново уједињују.

То савезништво, обогаћено усташким покличем „За дом спремни” и „Убиј Србина” претворило се у фолклорну представу шаховничара са кечићима на главама која одсликава апсурдност међунационалних односа на просторима бивше Југославије.

Ако се српско-албанско пријатељство у старој Југи, под Титовим кумством, дефинисало соц-реалистичком бајком „Боро и Рамиз”, нова хрватско-албанска коалиција може се описати као „Фрањо и Рамиз!” 

Али ако смо огуглали на вешања на врбе, много више буке и беса изазива ћутање Уефе. Њихове главешине су наглуве кад су у питању неонацистички инциденти у којима су жртве Срби и њихови фудбалски интереси.

У свакој другој прилици, далеко блажа ксенофобична кореографија најстроже се санкционише. Како очекивати објективност Уефе кад је прекршила свој Статут, примајући српску покрајину Косово? Зар да их одмах разочарају избацивањем из квалификација?

Кад је хрватски играч Јосип Џо Шимунић због хитлеровског поздрава добио забрану играња за „модре” на Светском првенству, постао је мотиватор у репрезентацији задужен за односе између играча и навијача. Видимо, успешан је у тој улози. И није случајно да је аванзовао у портпарола радикалне хрватске деснице, па је Јаков Седлар, родоначелник домољубног треша, о Џоу снимио филм.

Србија има другачији третман у фудбалским организацијама. Кад су нам албански навијачи усред Београда лансирали дрон са заставом „велике Албаније”, остали смо без три бода, што нас је стајало учешћа на Европском првенству.

Ако се сложимо да је фудбал више од игре, можда је дошло време да коначно заиграмо мушки и напустимо Уефу. Толико смо лоши да славимо против Молдавије, срећни што смо коначно нашли противника по мери.

Ако Уефа и даље остане стратешки фудбалски пут, неће ме изненадити ако се „орлићи” и „вучићи” нађу међу условима за отварање поглавља и међу даљим уступцима у примени Бриселског споразума. Да, рецимо, наредне утакмице играмо и са два играча мање.