Franjo i Ramiz

Ko to kaže, ko to laže, da Hrvati i Albanci ne govore i ne razumeju srpski? Čak i komplikovane reči, poput reči „vrba”, izgovaraju bez greške. I horski je ponavljaju, kao da su na terapiji kod logopeda. Kad umetnu i Srbe, slušamo masovno takmičenje u ponavljanju brzalica nacionalne mržnje.

Takve scene u Skadru, na kvalifikacionoj fudbalskoj utakmici između Kosova i Hrvatske za Svetsko prvenstvo u Rusiji, skaradni su performans netrpeljivosti prema Srbima koji ne poznaje granice. Hrvatski i albanski navijači izgledaju savršeno skladno, kad ih Srbi ponovo ujedinjuju.

To savezništvo, obogaćeno ustaškim pokličem „Za dom spremni” i „Ubij Srbina” pretvorilo se u folklornu predstavu šahovničara sa kečićima na glavama koja odslikava apsurdnost međunacionalnih odnosa na prostorima bivše Jugoslavije.

Ako se srpsko-albansko prijateljstvo u staroj Jugi, pod Titovim kumstvom, definisalo soc-realističkom bajkom „Boro i Ramiz”, nova hrvatsko-albanska koalicija može se opisati kao „Franjo i Ramiz!” 

Ali ako smo oguglali na vešanja na vrbe, mnogo više buke i besa izaziva ćutanje Uefe. Njihove glavešine su nagluve kad su u pitanju neonacistički incidenti u kojima su žrtve Srbi i njihovi fudbalski interesi.

U svakoj drugoj prilici, daleko blaža ksenofobična koreografija najstrože se sankcioniše. Kako očekivati objektivnost Uefe kad je prekršila svoj Statut, primajući srpsku pokrajinu Kosovo? Zar da ih odmah razočaraju izbacivanjem iz kvalifikacija?

Kad je hrvatski igrač Josip Džo Šimunić zbog hitlerovskog pozdrava dobio zabranu igranja za „modre” na Svetskom prvenstvu, postao je motivator u reprezentaciji zadužen za odnose između igrača i navijača. Vidimo, uspešan je u toj ulozi. I nije slučajno da je avanzovao u portparola radikalne hrvatske desnice, pa je Jakov Sedlar, rodonačelnik domoljubnog treša, o Džou snimio film.

Srbija ima drugačiji tretman u fudbalskim organizacijama. Kad su nam albanski navijači usred Beograda lansirali dron sa zastavom „velike Albanije”, ostali smo bez tri boda, što nas je stajalo učešća na Evropskom prvenstvu.

Ako se složimo da je fudbal više od igre, možda je došlo vreme da konačno zaigramo muški i napustimo Uefu. Toliko smo loši da slavimo protiv Moldavije, srećni što smo konačno našli protivnika po meri.

Ako Uefa i dalje ostane strateški fudbalski put, neće me iznenaditi ako se „orlići” i „vučići” nađu među uslovima za otvaranje poglavlja i među daljim ustupcima u primeni Briselskog sporazuma. Da, recimo, naredne utakmice igramo i sa dva igrača manje.