Сребренички Србин у мисији помирења

Тридесетпетогодишњи Младен Грујичић, с невеликим политичким искуством, успео је у три ствари наизглед тешко докучиве и онима искуснијима.

Пошто је задобио поверење два завађена политичка блока у Републици Српској, одолео је покушајима ремећења своје доста сталожене кампање и обезбедио да представник српског народа, први пут од краја рата, постане готово извесни начелнике Сребренице.

Против себе је имао искуснијег Ћамила Дураковића, страсног ловца с америчком дипломом и ништа мање добрим релацијама с политичарима земље у којој је диплому стекао.

Он се није трудио да штеди Грујичића бирајући као теме полемике увек најосетљивије речи – негирање геноцида, да ће српски кандидат саградити цркву у Поточарима, да је следбеник Караџића... Грујичић је тихо одговарао да такав речник не доприноси суживоту, већ напротив – непотребно плаши људе и да се нада да је „таква политика прошлост”.

И после свих оптужби и чудног пребројавања гласова (у коме води са 70 одсто освојених гласова), Грујичић поручује Бошњацима и суграђанима да немају разлог за бригу и да је спреман да посети Меморијални центар у Поточарима.

Али и да се достојанствено обележе српска стратишта у Подрињу.

„Поштујем сваку жртву, поштујем свакога ко је изгубио некога, јер сам и сам жртва рата”, смирује суграђане Грујичић који је током рата остао без оца кога су на прагу родитељске куће убиле муслиманске снаге под командом Насера Орића.

Они који га познају кажу да упркос личној трагедији није одрастао на мржњи и да га је трагедија учврстила у уверењу да свака жртва заслужује поштовање, а свака породица разумевање неописиве боли.

Својом је младалачком непосредношћу дао је нови политички дискурс сребреничком готово дводеценијском трвењу, етничкој искључивости која се усијавала сваког 11. јула, међу становништвом које вапи за смиривањем.

Нису га у томе поколебале тешке речи којима га је на свађалачки пут покушао увући Дураковић, ком Грујичић највише замери баш на игри на коју није пристао – етничко сукобљавање.

Тиме је и пре победе победио, не дозволивши да буде ометен у оном што је прокламовао као властити циљ – да Сребреница добије руководиоца који ће први пут бити начелник свих грађана.

Утисак који оставља мораће да оправда у наредне четири године у општини у којој је то неопходно колико и захтевно, ако ЦИК БиХ пребројавањем гласова потврди победу.

Лојалан, марљив, од речи, упоран и одговоран особине су којима Грујичића описују суграђани који га познају. Технолошки факултет завршио је у Зворнику, током средњошколског образовања изучавао је архитектуру. Живи у Сребреници, ожењен је супругом Зорицом с којом има бебу Дуњу од 15 месеци. Професор је у средњој школи, предаје хемију.

Био је потпредседник Студентске уније РС и председник Савеза студената Технолошког факултета, члан је СНСД-а. Већ осам година је на челу Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС из Сребренице.