Душа је данас музејска категорија

Чеховљев „Иванов” у адаптацији и режији Татјане Мандић Ригонат, са Николом Ристановским, гостом из Македоније у насловној улози биће премијерно изведен у среду увече, 12. октобра у 19.30 сати на великој сцени Народног позоришта у Београду. У глумачкој екипи су и: Нада Шаргин, Предраг Ејдус, Бранко Видаковић, Данијела Угреновић, Хана Селимовић, и многи други.

Татјана Мандић Ригонат је стални редитељ националног театра, а иза себе има бројне режије представа које је остварила како на матичној сцени тако и у другим београдским позориштима и шире. У својој биографији до сада је убележила остварења „Госпођица Јулија”, „Урнебесна трагедија” , „Лолита”, „Бергманова соната”, „Ухо, грло, нож”....

Већ дуго времена се каните да се на сцени суочите са Чеховљевим „Ивановим”. Чиме вас је заокупило ово дело будући да га је руски класик написао 1887. године. Односно чиме „Иванов” данас привлачи пажњу?

Још у септембру 2014. године рекла сам Жељку Хубачу, директору Драме да желим да радим класику и да је то Чеховљев „Иванов”. Он је имао неке друге идеје, али прихватио је мој избор. И хвала му на томе. Избор „Иванова” вероватно је таде деловао као мој редитељски аутизам. Међутим, у протекле две године на многим светским сценама постављан је управо „Иванов”: Париз, Лондон, Њујорк….радиће га и Некрошиус у ХНК у Загребу. По Јунговој теорији синхроницитета, разни уметници на разним крајевима  света, готово у истом тренутку у „Иванову” препознају нешто што се сценски мора чути, видети, дати публици. Шта је то нешто, а заједничко нам је осећање времена у којем живимо и што нас повезује са Чеховљевим временом и „Ивановом” као ликом и делом у целини? Мене је интуиција водила, никаква рационализација. До рационализације сам дошла много касније.

Николаја Алексејевича Иванов називају и руским Хамлетом. Ко је заправо Иванов, шта га поново актуелизовало?

 У тој драми млади Чехов, ствара један од најкомплекснијих ликова светске књижевности, лик Иванова идеалисте, поштеног образованог човека, који се борио против ветрењача, који је неуморно радио за десеторицу, који је био оптимиста, у будућност гледао с поверењем као што дете гледа у очи рођене мајке, а онда се у њему нешто поломило, пукла је нека опруга у бићу и нашао се у ситуацији да му душа дрхти од страха пред сутрашњим даном, да не разуме више ни себе ни људе око себе. У годинама када би требало биолошки да пршти од живота уморан је и душом и телом. Иванов за свој  проблем кривицу не тражи у другима, друштву, средини у којој живи већ  у себи и то је његово хипер поштење. Али средина и друштво су наравно присутни да обесмисле сваки идеализам труд и поштење. Ми живимо окружени људима, у мрежи смо људских судбина и односа. Само, Чехов се не бави експлицитном критиком друштва. Он прекида пророчки  проповедни и моралистички глас у руској књижевности. За мене је он писац егзистенцијалног очаја. Духовитих, дубоких увида у она подручја људске  егзистенције која се не дају свести на једну идеју или теорију. Чехов је песник безнађа. Безнађе је можда то осећање које је поново избацило Иванова на светске сцене.

Радња комада „Иванов” догађа се у једном срезу централне Русије… и говори о сукобу појединца и онога око њега: друштва, непосредног окружења, питања смисла живота… Шта је окосница вашег читања „Иванова?

„Иванова” је  Чехов писао глувих осамдесетих година 19 века. Убијен је цар Александар II, влада цар Александар III. То су суморне године деспотизма, цензуре, незамисливе корупције, притисака  власти на све области живота. У „Причи непознатог човека”  Чехов варира тему из „Иванова” и пише: „Зашто смо се уморили? Зашто ми у почетку људи тако страсни, храбри, племенити, око тридесета постајемо потпуни банкроти? Зашто се једни гасе у туберкулози, други убијају, трећи траже заборав у вотки, картама, четврти да би преживели, угушили страх и тугу, цинично газе ногама портрет своје чисте младости? Зашто пошто смо се једном срозали нисмо више у стању да се подигнемо”. Немогућност да се измени постојеће стање ствари рађа безнађе и апатију.

Режирала сам реквијем. Душе је у првом плану, оно неухватљиво што је тешко формулисати, а лако осетити. Нема постмодернистичке деконструкције приче јер прича „Иванова” није опште позната као рецимо „Хамлета” или „Ромеа И Јулије”. Иванов није ни у лектири. Све се дешава у простору концептуално формулисаном као „Музеј Иванов”. То је  музеј душе. А душа је данас музејска категорија. Археолошка-позоришна ископина. Ко данас говори о души? Ко се пита ко је, зашто живи, у чему је смисао живота? Та питања су протерана из јавног дискурса. А они који се питају о смислу,  бивају означени као ексцентрици, лузери, лудаци, проблематични људи. Оно најдрагоценије у нама, што нас чини људима а не зверима затрпава се, обесмишљава, тривијализује, насиљем баналног глупог, злог. Кад су емоције у питању од њих се бранимо цинизмом, кад је неко емотиван пежоративно кажемо да је патетичан. И о представама се тако пише. Дакле, ова представа је прављена потпуно супротном логиком у односу на логику која је ин. Нема тезу, јер ићи кроз Чехова са тезом коју представа треба да потврди је потпуно обесмишљавање овог писца. Није ни коментар ни отклон од дела. Не може се носити секира у руци и тражити пут кроз Чеховљев свет. Представа је камерна. Крупни план људи, психологије, односа међу ликовима. Публика седи са три стране . Позвана је да решава ребус „Иванов”, на заједнички обред најдрагоценијих питања људске егзистенције. На обред бити или не бити, живети или не живети, ако живети онда како живети. Материјална пропаст, болест, љубав, смрт, чамотиња живота, антисемитска огавна средина, оговарања, одвратни себични људи, људи голубијег срца, велике маште, коцкари, преваранти, гребатори, готовани….све је ту у полифоној структури.

Колико данас има смисла третирати Иванова као интелектуалца који се бори са својим поривом да објасни свет, себе, смисао, а колико је у ствари Иванов само један од много људи који жели једноставан, непретенциозан живот у оквиру света у којем живимо?

Бити обичан и непретенциозан често значи и прилагодити се ненормалном. Човек се адаптира и на ропство и лепо му је да буде роб и поданик. У таквом свету људи који се не мире са тим бивају означени као необични, луди, претенциозни, хуље, уљези, непријатељи.

„Иванов” је и комад замка. Плашите ли се да се не оклизнете на руском терену?

Тако не размишљам нити тако осећам позориште и своје место у том универзуму. „Иванов” је седма представа коју режирам по делу руских класика и савремених писца. На руском терену могу да се оклизну само политичари, уметници не!