Duša je danas muzejska kategorija

Čehovljev „Ivanov” u adaptaciji i režiji Tatjane Mandić Rigonat, sa Nikolom Ristanovskim, gostom iz Makedonije u naslovnoj ulozi biće premijerno izveden u sredu uveče, 12. oktobra u 19.30 sati na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. U glumačkoj ekipi su i: Nada Šargin, Predrag Ejdus, Branko Vidaković, Danijela Ugrenović, Hana Selimović, i mnogi drugi.

Tatjana Mandić Rigonat je stalni reditelj nacionalnog teatra, a iza sebe ima brojne režije predstava koje je ostvarila kako na matičnoj sceni tako i u drugim beogradskim pozorištima i šire. U svojoj biografiji do sada je ubeležila ostvarenja „Gospođica Julija”, „Urnebesna tragedija” , „Lolita”, „Bergmanova sonata”, „Uho, grlo, nož”....

Već dugo vremena se kanite da se na sceni suočite sa Čehovljevim „Ivanovim”. Čime vas je zaokupilo ovo delo budući da ga je ruski klasik napisao 1887. godine. Odnosno čime „Ivanov” danas privlači pažnju?

Još u septembru 2014. godine rekla sam Željku Hubaču, direktoru Drame da želim da radim klasiku i da je to Čehovljev „Ivanov”. On je imao neke druge ideje, ali prihvatio je moj izbor. I hvala mu na tome. Izbor „Ivanova” verovatno je tade delovao kao moj rediteljski autizam. Međutim, u protekle dve godine na mnogim svetskim scenama postavljan je upravo „Ivanov”: Pariz, London, Njujork….radiće ga i Nekrošius u HNK u Zagrebu. Po Jungovoj teoriji sinhroniciteta, razni umetnici na raznim krajevima  sveta, gotovo u istom trenutku u „Ivanovu” prepoznaju nešto što se scenski mora čuti, videti, dati publici. Šta je to nešto, a zajedničko nam je osećanje vremena u kojem živimo i što nas povezuje sa Čehovljevim vremenom i „Ivanovom” kao likom i delom u celini? Mene je intuicija vodila, nikakva racionalizacija. Do racionalizacije sam došla mnogo kasnije.

Nikolaja Aleksejeviča Ivanov nazivaju i ruskim Hamletom. Ko je zapravo Ivanov, šta ga ponovo aktuelizovalo?

 U toj drami mladi Čehov, stvara jedan od najkompleksnijih likova svetske književnosti, lik Ivanova idealiste, poštenog obrazovanog čoveka, koji se borio protiv vetrenjača, koji je neumorno radio za desetoricu, koji je bio optimista, u budućnost gledao s poverenjem kao što dete gleda u oči rođene majke, a onda se u njemu nešto polomilo, pukla je neka opruga u biću i našao se u situaciji da mu duša drhti od straha pred sutrašnjim danom, da ne razume više ni sebe ni ljude oko sebe. U godinama kada bi trebalo biološki da pršti od života umoran je i dušom i telom. Ivanov za svoj  problem krivicu ne traži u drugima, društvu, sredini u kojoj živi već  u sebi i to je njegovo hiper poštenje. Ali sredina i društvo su naravno prisutni da obesmisle svaki idealizam trud i poštenje. Mi živimo okruženi ljudima, u mreži smo ljudskih sudbina i odnosa. Samo, Čehov se ne bavi eksplicitnom kritikom društva. On prekida proročki  propovedni i moralistički glas u ruskoj književnosti. Za mene je on pisac egzistencijalnog očaja. Duhovitih, dubokih uvida u ona područja ljudske  egzistencije koja se ne daju svesti na jednu ideju ili teoriju. Čehov je pesnik beznađa. Beznađe je možda to osećanje koje je ponovo izbacilo Ivanova na svetske scene.

Radnja komada „Ivanov” događa se u jednom srezu centralne Rusije… i govori o sukobu pojedinca i onoga oko njega: društva, neposrednog okruženja, pitanja smisla života… Šta je okosnica vašeg čitanja „Ivanova?

„Ivanova” je  Čehov pisao gluvih osamdesetih godina 19 veka. Ubijen je car Aleksandar II, vlada car Aleksandar III. To su sumorne godine despotizma, cenzure, nezamislive korupcije, pritisaka  vlasti na sve oblasti života. U „Priči nepoznatog čoveka”  Čehov varira temu iz „Ivanova” i piše: „Zašto smo se umorili? Zašto mi u početku ljudi tako strasni, hrabri, plemeniti, oko trideseta postajemo potpuni bankroti? Zašto se jedni gase u tuberkulozi, drugi ubijaju, treći traže zaborav u votki, kartama, četvrti da bi preživeli, ugušili strah i tugu, cinično gaze nogama portret svoje čiste mladosti? Zašto pošto smo se jednom srozali nismo više u stanju da se podignemo”. Nemogućnost da se izmeni postojeće stanje stvari rađa beznađe i apatiju.

Režirala sam rekvijem. Duše je u prvom planu, ono neuhvatljivo što je teško formulisati, a lako osetiti. Nema postmodernističke dekonstrukcije priče jer priča „Ivanova” nije opšte poznata kao recimo „Hamleta” ili „Romea I Julije”. Ivanov nije ni u lektiri. Sve se dešava u prostoru konceptualno formulisanom kao „Muzej Ivanov”. To je  muzej duše. A duša je danas muzejska kategorija. Arheološka-pozorišna iskopina. Ko danas govori o duši? Ko se pita ko je, zašto živi, u čemu je smisao života? Ta pitanja su proterana iz javnog diskursa. A oni koji se pitaju o smislu,  bivaju označeni kao ekscentrici, luzeri, ludaci, problematični ljudi. Ono najdragocenije u nama, što nas čini ljudima a ne zverima zatrpava se, obesmišljava, trivijalizuje, nasiljem banalnog glupog, zlog. Kad su emocije u pitanju od njih se branimo cinizmom, kad je neko emotivan pežorativno kažemo da je patetičan. I o predstavama se tako piše. Dakle, ova predstava je pravljena potpuno suprotnom logikom u odnosu na logiku koja je in. Nema tezu, jer ići kroz Čehova sa tezom koju predstava treba da potvrdi je potpuno obesmišljavanje ovog pisca. Nije ni komentar ni otklon od dela. Ne može se nositi sekira u ruci i tražiti put kroz Čehovljev svet. Predstava je kamerna. Krupni plan ljudi, psihologije, odnosa među likovima. Publika sedi sa tri strane . Pozvana je da rešava rebus „Ivanov”, na zajednički obred najdragocenijih pitanja ljudske egzistencije. Na obred biti ili ne biti, živeti ili ne živeti, ako živeti onda kako živeti. Materijalna propast, bolest, ljubav, smrt, čamotinja života, antisemitska ogavna sredina, ogovaranja, odvratni sebični ljudi, ljudi golubijeg srca, velike mašte, kockari, prevaranti, grebatori, gotovani….sve je tu u polifonoj strukturi.

Koliko danas ima smisla tretirati Ivanova kao intelektualca koji se bori sa svojim porivom da objasni svet, sebe, smisao, a koliko je u stvari Ivanov samo jedan od mnogo ljudi koji želi jednostavan, nepretenciozan život u okviru sveta u kojem živimo?

Biti običan i nepretenciozan često znači i prilagoditi se nenormalnom. Čovek se adaptira i na ropstvo i lepo mu je da bude rob i podanik. U takvom svetu ljudi koji se ne mire sa tim bivaju označeni kao neobični, ludi, pretenciozni, hulje, uljezi, neprijatelji.

„Ivanov” je i komad zamka. Plašite li se da se ne okliznete na ruskom terenu?

Tako ne razmišljam niti tako osećam pozorište i svoje mesto u tom univerzumu. „Ivanov” je sedma predstava koju režiram po delu ruskih klasika i savremenih pisca. Na ruskom terenu mogu da se okliznu samo političari, umetnici ne!