О глобализму, идентитету, миграцијама

Чак и свако површно сећање на панчевачку бијеналну манифестацију ПИЈС, референтну позицију за истраживање југословенске скулптуре у осамдесетим годинама 20. века, блиско је историјском кодирању уметности. И редефинисање ПИЈС-а 2000. године у интернационално Бијенале визуелних уметности настављено је у недавним издањима извесним лутањима. Ово, 17. издање панчевачког Бијенала може се читати и као избледели фрагмент некадашњих великих догађаја. Али, реалност је сурова. Потребно је разумети нестабилно време без слуха за уметност, а то значи, упркос свему, одржати континуитет овог Бијенала. Маријани Коларић (1981), уметничкој селекторки и кустоскињи 17. Бијенала уметности, историчарки уметности скромних професионалних референци поверен је овај озбиљан задатак. Бијеналну селекцију она је конциповала на широкој културној матрици позиционирајући уметника лоцираног између географских одредница Балкана и југоисточне Европе. Сама селекторка алтруистичким тоном говори да је „Циљ овогодишњег Бијенала да нас повеже једне са другима, да нас приближи спознаји о томе шта значи бити жив и бити човек данас”.

Већ наслов „ SEE Art Gates: стања стварности” (скраћено од „South Еast Europe”), позиционира избор као специфични наратив који у глобализујућем свету спекулише широким пољем друштвених тема. „Арт Гејтс” – отворене капије – пролази лоцирани су на осам градских тачака на којима су постаљени радови 19 учесника, који углавном припадају млађој генерацији. Фокусиране су актуелне теме наше стварности и живота у глобализујућем свету, питање идентитета, актуелне миграције, етичка начела као упадљиви маркери стања стварности. Симптоматично је да су изабрани аутори махом представљани засебним мањим самосталним изложбама, а излагачки простори симболично су означени као гејтови.

Питањем једнакости у политичком, друштвеном и културном простору Европске уније и (и)легалним миграцијама баве се у различитим језичким формама и активистичком искуству одлична Тимеа Оровец и неуморна активисткиња провокативних пројеката Тања Остојић. Ненад Андрић је на фасади Народног музеја поставио клепсидру, инсталацију која конотира изгубљено време и пропуштене шансе. Различити медији – слика, инсталација, језик маркетинга, видео, документарна фотографија, радови у простору – могу се пратити по сегментима ових пролаза. Отворена капија 7 води нас до зидне инсталације – цртежа насталог у простору са поруком да уметност и даље опстаје, чак и кад је измештена из галерије. Идеологијом дизајна на субверзиван и креативни начин бави се Анур Хаџиомерспахић, а простор филмске приче послужио је за инсталацију Тање Јуричин.

Повратак слици и сликању афирмисан је у Гејту 2 у радовима Маријуса Берцее, Предрага Попаре и Невене Пријић. Након отварања овог Бијенала, догађај је завршен перформансом брзог сликања интернационалне групе „Подреализам”, шест уметника из Париза развијали су идеју о повратку слици; ова уметност у настајању и простор у настајању (градилиште) пратила је подршка ди-џеја Ланселота.

На крају је отворено и питање: Да ли панчевачко Бијенале има потенцијал да понесе карактер једне интернационалне манифестације? Репрезентативне биографије учесника – Тање Остојић, Ивана Грубанова, Анура Хаџиомерспахића и Албана Хајдинаја – и њихова репутација са венецијанског Бијенала не гарантују успех избора сам по себи.

Кључне речи критичара за овогодишњу селекцију: дефинисано, скромно, сведено, нису од помоћи, јер ће већ следеће 18. Бијенале имати нови концепт и бројне непознанице.

Каталог 17. Бијенала веома је амбициозан и готово претенциозан у односу идејни дискурс изложбе (корице, празни листови, формат), а поред уводног текста селекторке Маријане Коларић, публиковани су и преузети одлични интервјуи са Тањом Остојић и Тимеом Оровец, као и теоретска студија Николе Дедића о „Уметности у условима периферног капитализма”.