O globalizmu, identitetu, migracijama

Čak i svako površno sećanje na pančevačku bijenalnu manifestaciju PIJS, referentnu poziciju za istraživanje jugoslovenske skulpture u osamdesetim godinama 20. veka, blisko je istorijskom kodiranju umetnosti. I redefinisanje PIJS-a 2000. godine u internacionalno Bijenale vizuelnih umetnosti nastavljeno je u nedavnim izdanjima izvesnim lutanjima. Ovo, 17. izdanje pančevačkog Bijenala može se čitati i kao izbledeli fragment nekadašnjih velikih događaja. Ali, realnost je surova. Potrebno je razumeti nestabilno vreme bez sluha za umetnost, a to znači, uprkos svemu, održati kontinuitet ovog Bijenala. Marijani Kolarić (1981), umetničkoj selektorki i kustoskinji 17. Bijenala umetnosti, istoričarki umetnosti skromnih profesionalnih referenci poveren je ovaj ozbiljan zadatak. Bijenalnu selekciju ona je koncipovala na širokoj kulturnoj matrici pozicionirajući umetnika lociranog između geografskih odrednica Balkana i jugoistočne Evrope. Sama selektorka altruističkim tonom govori da je „Cilj ovogodišnjeg Bijenala da nas poveže jedne sa drugima, da nas približi spoznaji o tome šta znači biti živ i biti čovek danas”.

Već naslov „ SEE Art Gates: stanja stvarnosti” (skraćeno od „South East Europe”), pozicionira izbor kao specifični narativ koji u globalizujućem svetu spekuliše širokim poljem društvenih tema. „Art Gejts” – otvorene kapije – prolazi locirani su na osam gradskih tačaka na kojima su postaljeni radovi 19 učesnika, koji uglavnom pripadaju mlađoj generaciji. Fokusirane su aktuelne teme naše stvarnosti i života u globalizujućem svetu, pitanje identiteta, aktuelne migracije, etička načela kao upadljivi markeri stanja stvarnosti. Simptomatično je da su izabrani autori mahom predstavljani zasebnim manjim samostalnim izložbama, a izlagački prostori simbolično su označeni kao gejtovi.

Pitanjem jednakosti u političkom, društvenom i kulturnom prostoru Evropske unije i (i)legalnim migracijama bave se u različitim jezičkim formama i aktivističkom iskustvu odlična Timea Orovec i neumorna aktivistkinja provokativnih projekata Tanja Ostojić. Nenad Andrić je na fasadi Narodnog muzeja postavio klepsidru, instalaciju koja konotira izgubljeno vreme i propuštene šanse. Različiti mediji – slika, instalacija, jezik marketinga, video, dokumentarna fotografija, radovi u prostoru – mogu se pratiti po segmentima ovih prolaza. Otvorena kapija 7 vodi nas do zidne instalacije – crteža nastalog u prostoru sa porukom da umetnost i dalje opstaje, čak i kad je izmeštena iz galerije. Ideologijom dizajna na subverzivan i kreativni način bavi se Anur Hadžiomerspahić, a prostor filmske priče poslužio je za instalaciju Tanje Juričin.

Povratak slici i slikanju afirmisan je u Gejtu 2 u radovima Marijusa Bercee, Predraga Popare i Nevene Prijić. Nakon otvaranja ovog Bijenala, događaj je završen performansom brzog slikanja internacionalne grupe „Podrealizam”, šest umetnika iz Pariza razvijali su ideju o povratku slici; ova umetnost u nastajanju i prostor u nastajanju (gradilište) pratila je podrška di-džeja Lanselota.

Na kraju je otvoreno i pitanje: Da li pančevačko Bijenale ima potencijal da ponese karakter jedne internacionalne manifestacije? Reprezentativne biografije učesnika – Tanje Ostojić, Ivana Grubanova, Anura Hadžiomerspahića i Albana Hajdinaja – i njihova reputacija sa venecijanskog Bijenala ne garantuju uspeh izbora sam po sebi.

Ključne reči kritičara za ovogodišnju selekciju: definisano, skromno, svedeno, nisu od pomoći, jer će već sledeće 18. Bijenale imati novi koncept i brojne nepoznanice.

Katalog 17. Bijenala veoma je ambiciozan i gotovo pretenciozan u odnosu idejni diskurs izložbe (korice, prazni listovi, format), a pored uvodnog teksta selektorke Marijane Kolarić, publikovani su i preuzeti odlični intervjui sa Tanjom Ostojić i Timeom Orovec, kao i teoretska studija Nikole Dedića o „Umetnosti u uslovima perifernog kapitalizma”.