Шта се сме, а шта се не сме

Шта се сме, а шта се не сме није сасвим лако одредити. Неке ствари су кажњиве, неке се не раде из моралних разлога, неке наилазе на отпор јавности, а неке су примерене или непримерене одређеном месту и времену. Мало је рећи да смо ми данас све ове ствари оставили да лебде у некој магли неодређености. Нема тог доброг обичаја који неће бити отворено и масовно кршен, нема тог закона који бар неко неће моћи да не поштује, нема тог места чија су правила јасна и свима позната. Вредности су нам шупље зато што смо их бушили доктринама произвољности и самовоље.

Такозвана нова власт у Србији (стара већ више од четири године) полако се приближава политици у којој ће свако опредељење бити поништено истовременим супротним опредељењем. Провладини таблоиди смеју да поткопавају владину политику тако што ЕУ, којој влада формално тежи, проглашавају за „зло“. Оставимо по страни питање укуса који стоји иза било какве идентификације било чега са злом, међутим, није ли мало противречно да провладини таблоиди овако дифамирају ЕУ, ако је владина политика стварно окренута ЕУ? Сме ли влада да хвали и подржава медије који пропагирају политику супротну њеној и шта то говори о озбиљности те политике?

Власт сме да даје било каква обећања и предвиђања. Она огреју душу бирача неколико дана, а онда заврше у рубрикама Истиномера са ознаком неиспуњено/неистинито. Ускоро ће крај године и истек рока у коме је пре две и по године најављено да ће бити готова главна кула у „Београду на води” у коју ће бити уложено „милијарду евра“. Од куле, међутим, ништа. Кога сад то брига кад је кула сасвим лепо изгледала и још увек изгледа на билбордима „Београда на води”. Наивност је блага квалификација за јавност која дозвољава да се оваква манипулација обавља неометано.

Влада сме да каже да је Србија у неком тренутку (прво тромесечје ове године) имала највећи привредни раст у региону, али пропусти да каже да је тај раст део убедљиво најмањег двогодишњег раста (2015+2016) у ширем и ужем региону. Нико ова прецизирања не ставља на насловне стране новина, иако се ради о чињеницама које би се свакако смеле и морале саопштавати.

Влада сме да се пресели у Ниш и спава у касарни, јер се тако штеди. То је само једна страна медаље. Да су одсели у хотелу, платили би ПДВ на то, па би онда од тог новца могле да се граде школе и болнице, док овако са просипањем демагогије нема наплате ПДВ-а. Наплата ПДВ-а у Нишу ипак ће порасти, најкасније за две-три године, када стигну нове инвестиције. И незапослених у Нишу неће бити, сви ће бити запослени у Немачкој и Норвешкој, особито ако су лекари или медицинске сестре. Ако и следећих година из земље оде по 40.000 људи, ускоро стварно нећемо имати незапослених. Али, нећемо имати ни лекара.

Кабинет премијера сме да тврди да познате карикатуристе покреће лична мржња, а не обазире се на чињеницу да су лични мотиви људи непознати другим људима, а да добри обичаји захтевају да се људи не дисквалификују претпоставкама о њиховим – лошим – личним мотивима. Сме се критиковати све што неко обичним или уметничким средствима тврди, али без аргумената који су ад хоминем аргументи. На страну што је много лакше критиковати људе који се на отворен начин изјашњавају о политичким темама, него власнике медија који се ретко или никад не изјашњавају о својим мотивима. Представник власника који је укинуо Утисак недеље, извесни Аjнштајн, никада није отворио душу у медијима и говорио о својим мотивима, а није се никад ни појавио у медијима.

Не сме се вршити ни притисак на суд тако што се објави име надлежног тужиоца за неки предмет – попут „Савамале”. Ако се ово име објави, како ће онда анонимни надлежни тужилац моћи да пусти да предмет застари, онако како су судови и тужиоци пустили да застари предмет Богољуба Карића? С друге стране, ако с места премијера кажете о „Савамали” „Дајте ми багер – и ја бих рушио, али дању!“ то није притисак на суд, то је у ствари пресуда, тако да се суд може осећати слободним да поступак који је већ пресуђен и не покреће.

Код нас се свашта сме и свашта не сме. А требало би да је једноставно: сме се коректно и аргументовано критиковати влада, а не смеју се критичари владе произвољно дифамирати, па затим уклањати из јавности. Критика владе је душа демократије, старија од владе и, барем у неком смислу, важнија од ње.

Уредник сајта Двоглед