Šta se sme, a šta se ne sme

Šta se sme, a šta se ne sme nije sasvim lako odrediti. Neke stvari su kažnjive, neke se ne rade iz moralnih razloga, neke nailaze na otpor javnosti, a neke su primerene ili neprimerene određenom mestu i vremenu. Malo je reći da smo mi danas sve ove stvari ostavili da lebde u nekoj magli neodređenosti. Nema tog dobrog običaja koji neće biti otvoreno i masovno kršen, nema tog zakona koji bar neko neće moći da ne poštuje, nema tog mesta čija su pravila jasna i svima poznata. Vrednosti su nam šuplje zato što smo ih bušili doktrinama proizvoljnosti i samovolje.

Takozvana nova vlast u Srbiji (stara već više od četiri godine) polako se približava politici u kojoj će svako opredeljenje biti poništeno istovremenim suprotnim opredeljenjem. Provladini tabloidi smeju da potkopavaju vladinu politiku tako što EU, kojoj vlada formalno teži, proglašavaju za „zlo“. Ostavimo po strani pitanje ukusa koji stoji iza bilo kakve identifikacije bilo čega sa zlom, međutim, nije li malo protivrečno da provladini tabloidi ovako difamiraju EU, ako je vladina politika stvarno okrenuta EU? Sme li vlada da hvali i podržava medije koji propagiraju politiku suprotnu njenoj i šta to govori o ozbiljnosti te politike?

Vlast sme da daje bilo kakva obećanja i predviđanja. Ona ogreju dušu birača nekoliko dana, a onda završe u rubrikama Istinomera sa oznakom neispunjeno/neistinito. Uskoro će kraj godine i istek roka u kome je pre dve i po godine najavljeno da će biti gotova glavna kula u „Beogradu na vodi” u koju će biti uloženo „milijardu evra“. Od kule, međutim, ništa. Koga sad to briga kad je kula sasvim lepo izgledala i još uvek izgleda na bilbordima „Beograda na vodi”. Naivnost je blaga kvalifikacija za javnost koja dozvoljava da se ovakva manipulacija obavlja neometano.

Vlada sme da kaže da je Srbija u nekom trenutku (prvo tromesečje ove godine) imala najveći privredni rast u regionu, ali propusti da kaže da je taj rast deo ubedljivo najmanjeg dvogodišnjeg rasta (2015+2016) u širem i užem regionu. Niko ova preciziranja ne stavlja na naslovne strane novina, iako se radi o činjenicama koje bi se svakako smele i morale saopštavati.

Vlada sme da se preseli u Niš i spava u kasarni, jer se tako štedi. To je samo jedna strana medalje. Da su odseli u hotelu, platili bi PDV na to, pa bi onda od tog novca mogle da se grade škole i bolnice, dok ovako sa prosipanjem demagogije nema naplate PDV-a. Naplata PDV-a u Nišu ipak će porasti, najkasnije za dve-tri godine, kada stignu nove investicije. I nezaposlenih u Nišu neće biti, svi će biti zaposleni u Nemačkoj i Norveškoj, osobito ako su lekari ili medicinske sestre. Ako i sledećih godina iz zemlje ode po 40.000 ljudi, uskoro stvarno nećemo imati nezaposlenih. Ali, nećemo imati ni lekara.

Kabinet premijera sme da tvrdi da poznate karikaturiste pokreće lična mržnja, a ne obazire se na činjenicu da su lični motivi ljudi nepoznati drugim ljudima, a da dobri običaji zahtevaju da se ljudi ne diskvalifikuju pretpostavkama o njihovim – lošim – ličnim motivima. Sme se kritikovati sve što neko običnim ili umetničkim sredstvima tvrdi, ali bez argumenata koji su ad hominem argumenti. Na stranu što je mnogo lakše kritikovati ljude koji se na otvoren način izjašnjavaju o političkim temama, nego vlasnike medija koji se retko ili nikad ne izjašnjavaju o svojim motivima. Predstavnik vlasnika koji je ukinuo Utisak nedelje, izvesni Ajnštajn, nikada nije otvorio dušu u medijima i govorio o svojim motivima, a nije se nikad ni pojavio u medijima.

Ne sme se vršiti ni pritisak na sud tako što se objavi ime nadležnog tužioca za neki predmet – poput „Savamale”. Ako se ovo ime objavi, kako će onda anonimni nadležni tužilac moći da pusti da predmet zastari, onako kako su sudovi i tužioci pustili da zastari predmet Bogoljuba Karića? S druge strane, ako s mesta premijera kažete o „Savamali” „Dajte mi bager – i ja bih rušio, ali danju!“ to nije pritisak na sud, to je u stvari presuda, tako da se sud može osećati slobodnim da postupak koji je već presuđen i ne pokreće.

Kod nas se svašta sme i svašta ne sme. A trebalo bi da je jednostavno: sme se korektno i argumentovano kritikovati vlada, a ne smeju se kritičari vlade proizvoljno difamirati, pa zatim uklanjati iz javnosti. Kritika vlade je duša demokratije, starija od vlade i, barem u nekom smislu, važnija od nje.

Urednik sajta Dvogled