Живан Сарамандић – кнез међу басовима

Феномен звани Живан Сарамандић огледа се у многим компонентама уметничке изузетности. Како време пролази тако бивамо све свеснији колико нам недостаје на сцени. А феномен тог гласа, појаве, начина певања, ширине репертоара све више задивљује, јер таквих појава и гласова више нема.

Некада успутне чињенице више говоре него читаве студије. Размишљајући о Живану у сусрет великој изложби у Музеју Народног позоришта у петак у 19 часова, фасцинира нас тренутак када је са пробе и са сцене отишао у вечност. Или, још више, како је са 72 године певао као да има двадесет и као да је на почетку каријере. Дуго трајање, каријера која је стално у успону, личност која је деловала својом робустношћу, својом галамџијском природом бунећи се увек против неправде, а својом љубављу целог свог живота и сваког дана обгрљивао своју Милку.

А када су се упознавали она је била велика звезда и једна од наших ретких примадона у Метрополитену у Њујорку, признатих у свету, а он робустни колега без длаке на језику који је певао популарне песме. Живан је већ шездесетих година одушевљавао најшире слојеве публике певајући „Еј ухњем“, „Волгу, Волгу“, шпанску „Гранаду“, песме Пета Буна. Сви су говорили о двадесетогодишњаку, апсолвенту економије који је одушевљавао публику. Тито који је обожавао оперу, највише је волео да му певају Милка и Живан.

Рад са истакнутом уметницом и педагогом Зденком Зиковом која га је усмеравала ка оперском певању, уродио је плодом и он је ушао у оперску кућу на Тргу републике да би у њој остварио све своје велике улоге.

Увек смо се питали зашто Живан није остварио међународну каријеру.

„У иностранству никад не бих могао да живим“, говорио је. „Одбио сам бланко уговор директора чувене Бечке опере, затим понуду Римске и Напуљске опере. Нисам хтео да певам ни код Немаца. Како да идем да певам код њих кад су ми убили оца ?“

Крај басовске каријере за све друге велике светске уметнике за Живана је био прави почетак: добио је једну од највећих басовских улога у целокупном оперском репертоару, страшног цара Бориса у опери Борис Годунов Мусоргског. Сурови цар и нежни и брижни отац ширили су скалу психолошког преживљавања тако да је Живан својом моћном појавом, сјајном глумом остао заувек у нашим сећањима. Певајући на руском, сви су били уверени да је Рус, чак кад је у овој улози гостовао у тадашњем Совјетском Савезу. А какав је то био изазов певати улогу Бориса Русима!

Био је наш Шаљапин, знао је све о овом великом уметнику и басу, био му је водиља. Концерт „У част Шаљапина” одржао је 2001. године. Изводио је његове најпознатије арије. Дивио му се, али и Русији као земљи и руском човеку, одржао је преко седам стотина концерата у Русији. Милка је увек била присутна, некада као солиста, некада као његова муза, инспирација, животна и уметничка сапутница.

Када би запевао освајао је бојом и снагом гласа, топлином и огромним опсегом, подједнако распеван у дубинама и висинама, од дубоког регистра настајао би тајац и дрхтај у публици. Није му се могло одолети.

Његове друге особине, пре свега духовитост, бритак језик и сценичност без премца долазили су до изражаја у његовим другим улогама у Росинијевом Севиљском берберину, Дон Базилио.

Поред бројних улога, такорећи свих у вердијанском репертоару (Набуко, Дон Карлос, Аида, Бал под маскама, Ернани, Макбет, Риголето, Травијата, Трубадур и др.) и руском репертоару (Евгеније Оњегин, Борис Годунов, Кнез Игор, Иван Сусањин) ми смо нарочито ценили његов удео у интерпретирању домаћих дела. Незаборавна Мокрањчева Литургија са његовим Јектенијама тренутак је оваплоћења традиције и духовности, али и Литургија Марка Тајчевића која је снимљена на ЛП плочи. На његов глас се рачунало када су се постављале најбоље домаће опере, Симонида Рајичића, Кнез од Зете Коњовића, Покондирена тиква Логара, док Тестаменат Рајка Максимовића као и велики број соло деоница у вокално-инструменталним делима нашег и страног репертоара, сведоче о трајној и успешној каријери концертног певача.

Маркантан, моћног гласа и стаса остаје заувек на трону, као наш „кнез међу басовима“ краљ и цар наше оперске сцене. Живан кога смо волели оживеће наша сећања на изложби у Музеју Народног позоришта уприличеној њему у част.