Без кромпира у Америку

Када се по други пут огласио дречеће-завијајући аларм на аеродрому "Џон Фицџералд Кенеди", један из групе путника за Београд је приметио са чуђењем: "Да не верујеш, види како су мирни".

И, заиста, свикла лица на узбуне. Путници су остали хладни на терминалским седиштима, само су, једва приметно, приближили ствари себи. После неколико минута неки јуродиви безбедњак одлучио је да одблокира највећи аеродром у Америци. Без објашњења. А, опет, путници нису пресретали службенике да би их пропитивали.

Однос путника и службених лица је љубазан и педантан. Када дође кући и отвори кофер, путник може наћи цедуљицу која поштено каже да је садржај препипан и да је служби контроле жао ако је морала да обије браву, па је препоручљиво кофер не закључавати.

Америчке службе почињу контролу још у Европи, одакле се узлеће директно за САД: мушкарац с брадом на врху је листе сумњивих па се од таквих тражи да отворе и ручни пртљаг. Онда се попуњава дугачак формулар: где идете, колико остајете, да ли сте били хапшени због тероризма (!), проституције(!?) и тако подуже. У систем безбедности је укључена и продавачица у фри-шопу која вакуумира парфеме у специјалне кесице. А још авион није ни полетео за Америку.

Различите су реакције путника на ове дупле и тродупле контроле: од формалистичке мрзовоље па чак и до одушевљености. Каже тако један: "Овако ме нису контролисали још откад су ме примали у партију".

Алијенско, црвено око фотоапарата дочекује путника на пасошкој контроли у Вашингтону, па се тражи отисак левог, па десног кажипрста.

"Скидај ципеле, другар", опомиње још један у низу униформисаних оне који се праве да нису добро схватили шта се од њих тражи. А ти обично имају поцепане чарапе па их је срамота да им зевне "кромпир".

Када се коначно заврше контроле по аеродрому, и у привремени зелени картон буде ударен печат, улази се у једну земљу која тражи меру између оправданог страха од тероризма и демократских права. Наравно да нема непотребних контрола по улицама, али су сигурносне камере посвуда, као и плакати који развијају осећај безбедносне културе. Тако је у њујоршком метроу излепљен плакат с десетак очију, који охрабрује дојављивање сумњивих појава: "Њујорк има 16 милиона очију, рачунамо на све њих. Ако нешто видиш, ако нешто чујеш – јави". Па следе бројеви телефона.

Полицијске поруке у таксију могу да буду сасвим конкретне: ко ухвати цртаче вандале добиће награду од 500 долара. Па и ту бројеви телефона.