„Трепча” у фусноти

Крајем августа прошле године директор Канцеларије за Косово и Метохију је после једне рунде бриселских преговора славодобитно обзнанио да је резултат дијалога Београда и Приштине 5:0 за Србију.

Шта се у међувремену догодило да би један од четири тада слављена споразума – о телекомуникацијама – сада био описиван као „накарадан“? Како је тачка 11, која се тиче имовине „Телекома”, властима у Приштини пружила повод да донесу закон о „Трепчи” по коме jе овај индустријско-рударски комплекс проглашен за акционарско друштво у коме влада Косова држи 80 одсто деоница?

Да ли би одбијање Србије да се сагласи са одузимањем српске имовине значило прекид европских интеграција? Да ли се ради о „тешком и озбиљном ултиматуму“ Србији, како рече шеф Канцеларије за КиМ, или се ради о спровођењу договореног, како тврди портпаролка Европске комисије?

Каква је уопште перспектива бриселског преговарања када председник Србије поводом случаја „Трепча” каже да је доста са уступцима Албанцима, док патријарх Иринеј поручује да „оно што је силом отето, силом се и враћа“? Да ли је ово још једно подсећање колико је неодржива мантра „и Косово и ЕУ“?

Дакле, какав је биланс четири прошлогодишња споразума који су пропраћени несувислом дозом тријумфализма који другу страну иритира?

Шта би од споразума о Заједници српских општина? Ништа. Албанци блокирали, а Срби као да су једва дочекали. Шта би са споразумом о енергетици, „мајсторском и готово филигранском“ остварењу српског премијера и преговарачког тима којим је потврђена (међудржавна) енергетска граница, а Србија се обавезала да распусти све енергетске оператере на северу Косова?

Шта би са споразумом о мосту на Ибру у Косовској Митровици и уклањању Парка мира, који су Албанци видели као бедем, а Срби као барикаду пред албанским екстремистима с југа?

Зашто се „пети погодак” славио као „тријумф“ подршке за отварање преговарачких поглавља, а сада се испоставља да уколико Србија одбије нове предлоге, од наставка преговора нема ништа? Очито је да су српски преговарачи прошле године несмотрено славили јер се испоставља да је оних 5:0 виртуелан резултат који има мало везе са стварношћу. У Приштини је ово што се сада догађа замишљено да буде симболички крај процеса који је, под паролом „Трепча ради, Београд се гради”, почео 1989. када је више од 1.200 рудара штрајком у „Трепчи” отворило политичку борбу са Србијом Слободана Милошевића.

Много питања а један закључак: Србији се испостављају и последњи рачуни за деценије погрешне политике према Косову. Србија плаће цехове јер је константно каснила не пропуштајући да пропусти шансе какве год оне биле.

Грешке из прошлости сада кумулативно долазе на наплату. После „једнострано проглашене независности Косова” било је логично очекивати „једнострано проглашену конфискацију ’Трепче’”. Ту се Србија ништа није питала. Мада може да се пита зашто је олако прихватила да у Бриселу не преговара о имовини. Ко се с тим сагласио?

Напредњаци су 2014. добили изборе а да о Косову готово да нису говорили. Рекао бих да је Александар Вучић свестан чињенице да већинско чланство његовог СНС-а није одушевљено преговарањем са Приштином, иако је премијер своју политичку будућност везао за очекивање Европске уније да процес „нормализације” с Косовом успешно приведе крају.

Не кажем да ова власт не показује преговарачки ентузијазам, али Вучић је свестан колико је маневарски простор Србије скучен, а колико су патриотска очекивања велика, па процењује да повремено мора да лавира. Понекад преко својих „мегафона” допусти да Косово распламсава страсти за које смо помислили да су мање-више архивиране и замењене темама као што су незапосленост, корупција, стандард… Онда демфује „ултиматум”.

У ситуацији у којој мало шта може да уради, Влада Србије се одлучила на потез који треба да делује анестезиолошки: „поништила“ је одлуку Скупштине Косова. Београд је покушавао да „поништи“ косовску независност, па није успео на најмање стотину светских адреса.

„Поништавање“ има ефекта колико и преамбула српског Устава по којој су Косово и Метохија саставни део територије Србије. Конфискација „Трепче” је, што се Србије тиче, „неважећа”. Шта то у пракси значи? Ништа. „Неважећа” је и независност Косова. Сада добијамо „Трепчу” у фусноти.

Добро је што се одустало од захтева за седницу Савета безбедности УН, ваљда све у нади да ће тамо Руси бити од помоћи и спасти „Трепчу”. Нереално. Преговори о Косову су – управо да би се елиминисала Москва – давно пребачени у Брисел.

Шта сада? „Трепча” је запаљив потенцијал. Вучић каже да неће допустити да се „Трепча” „отме“ и да се дира у право својине, да се нада да „није све закуцано“, али хоће компромис. ЕУ нема намеру да арбитрира, а Београд неће на арбитражу с Косовом јер би тиме признао независност Косова.

У међувремену је косовска скупштина усвојила још један закон који у потпуности омогућава да косовска влада располаже имовином коју је претходно утврдила као државну и друштвену. Шта ће Београд уколико ускоро продају „Трепчу”?

Нема времена за самотешење у стилу: Приштина нема ниједан доказ да је власник имовине коју хоће да отме од Србије. Отцепљење Косова било је супротно небеској правди, отимање „Трепче” је супротно економској правди, али од тога, сем моралне сатисфакције, Србија до сада није имала никакве користи.

Промењене су границе. Мења се власништво. Неко би могао да каже: куд оде јуне, нек иде и уже, али влада у Београду је у обавези нешто да предузме. Или одлучан захтев за укључивање питања српске имовине на Косову у наставак бриселског дијалога, или међународна арбитража.

Приближавамо се „тренутку истине”. Уверен сам да више нема разлога да политичари улепшавају стварност. Срби треба да знају шта је косовска реалност.