Противзаконито гладни

Све што је било, више не сме постојати. Тако је неко одлучио, па је дошао ред и на крагујевачку „Заставу”, тај последњи бастион самоуправног социјализма.

Од доласка „Фијата”, „Застава” постоји само на папиру, али је сада, најкасније до краја године, треба избрисати и са „папира”. Ако то неће да учине радници, својим добровољним одласком из преосталих погона, то ће, уместо њих, урадити држава, већ помало нервозна што „мртвац” још дише.

То је тако, само што то још нико није саопштио пролетерима, који се буне и траже помоћ државе, мислећи да их она и даље штити, као што их је штитила некад. Не знају да је „свему” дошао крај, па су, чак, започели и штрајк глађу.

Штрајкује глађу 28 радника „Заставе инпро”, инвалиди другог и трећег степена који су се у овој заштитној радионици запослили 2008. по доласку „Фијата” у Крагујевац, Ту су пребачени по налогу државе, која је, у складу са затамњеним клаузулама уговора, њихову матичну фабрику – „Застава аутомобили” избрисала са списка активних привредних субјеката.

Нису имали избора, као што се тој одлуци није могао успротивити ни директор „Заставе инпро” Бранко Вељовић, иако је знао, и упозоравао, да у фабрици нема довољно посла ни за раднике који су ту већ били запослени. Инвалиди „Застава аутомобила” били су „вишак” и пре но што ће сада, званично, бити проглашени технолошким вишком.

Уместо да на адекватан начин реши проблем, збрине инвалиде онако како се то ради свуда у свету, кроз радни ангажман и социјалну помоћ, држава је у „Заставу инпро” послала свог инспектора, који је радницима саопштио да немају право на штрајк глађу, пошто тај вид протеста наши закони не препознају.

Мучећи се како да људску муку ипак подведе под неки параграф, овај чиновник је потпуно изгубио из вида шта се, заправо, дешава у фабрици: да су радници гладни и болесни, да им је помоћ хитно потребна и да прво треба решавати њихове егзистенцијалне проблеме, па после писати записник.

Али зар државни службеник може да се понаша другачије него његов послодавац. Конкретно у овом случају, то је Министарство рада и министар Александар Вулин.

Читав овај проблем иницирало је једно друго министарство – Министарство привреде, под вођством Горана Кнежевића, које је летос француској компанији „Тригано” продало најпрофитабилнији део „Заставе инпро”.

Од извоза аутомобилских приколица ова заштитна радионица је успевала да инкасира око четири милиона евра годишње, али предузеће није приватизовано као правни субјект, него по моделу продаје имовине, па је купац преузео посао за свега 287.000 евра, колико су га коштале фабричке машине.

Радници траже да се ова приватизација преиспита, а штрајк глађу су започели, замислите колико је тек то противзаконито, зато што су остали без средстава за рад.