Огледало српског домаћина

Ка­да су у пи­та­њу дво­је­зич­ни реч­ни­ци, њи­хо­ва је упо­тре­ба свим ко­ри­сни­ци­ма пот­пу­но ја­сна: у њи­ма су ре­чи пре­ве­де­не са јед­ног је­зи­ка на дру­ги и за њи­ма ће­мо по­сег­ну­ти он­да ка­да не зна­мо шта не­ка стра­на реч зна­чи.

Са дру­ге стра­не, са јед­но­је­зич­ним реч­ни­ци­ма ства­ри сто­је до­не­кле дру­га­чи­је.

Ко­ри­сни­ци обич­но зна­ју да у овој вр­сти лек­си­ко­на мо­гу на­ћи об­ја­шње­ња не­ких ма­ње по­зна­тих ре­чи, у пр­вом ре­ду ди­ја­лек­ти­за­ма, по­кра­ји­ни­за­ма, ар­ха­и­за­ма, исто­ри­за­ма и сл., али нај­че­шће ни­су све­сни оби­ља дру­гих по­да­та­ка ко­је у њи­ма мо­гу про­на­ћи. Ве­ро­ват­но им је нај­ма­ње по­зна­та чи­ње­ни­ца се пре­ко де­фи­ни­ци­ја и при­ме­ра ко­ји­ма се оне пот­кре­пљу­ју мо­гу упо­зна­ти са кул­ту­ром и мен­та­ли­те­том вла­сти­тог на­ро­да.

Ис­тра­жи­ва­ње реч­нич­ког ма­те­ри­ја­ла о име­ни­ци ку­ћа от­кри­ло је не­ке ве­о­ма за­ни­мљи­ве по­дат­ке о срп­ском на­ро­ду и срп­ској кул­ту­ри.

На­и­ме, по­тре­ба за ства­ра­њем ве­ли­ког бро­ја ре­чи за озна­ча­ва­ње не­ког пој­ма ни­ка­да ни­је слу­чај­на, већ је иза­зва­на по­тре­бом је­зич­ког ко­лек­ти­ва да се што пре­ци­зни­је из­ра­жа­ва ка­да го­во­ри о не­че­му што му је по­себ­но ва­жно.

Та­ко у срп­ском је­зич­ком си­сте­му – ни­ма­ло слу­чај­но – по­сто­ји чак око 145 ре­чи из­ве­де­них од име­ни­це ку­ћа, при че­му се нај­ве­ћи број од­но­си на осо­бе ко­је вред­но ра­де и уна­пре­ђу­ју до­ма­ћин­ство, ко­је во­ле по­ро­дич­ни жи­вот или ко­је пак по­се­ду­ју бо­га­те ку­ће, до­бри су до­ма­ћи­ни, га­зде и сл.

Са­мо не­ки од мно­го­број­них при­ме­ра је­су ку­ћа­ник, ку­ћа­нин, ку­ћа­ни­ца, ку­ћа­ри­ца, ку­ћар­ка, ку­ћаш, ку­ће­вла­сник, ку­ће­вла­сни­ца, ку­ће­вић, ку­ћев­ник, ку­ћев­ни­ца, ку­ће­га­зда, ку­ће­га­зда­ри­ца, ку­ће­гла­ва, ку­ће­го­спо­дар, ку­ће­до­ма­ћин, ку­ће­до­ма­ћи­ца, ку­ће­дом­ник, ку­ће­ник, ку­ће­хра­ни­тељ итд. 

На чи­ње­ни­цу да се у срп­ској тра­ди­ци­ји и те ка­ко др­жи до углед­ног до­ма­ћин­ства и уло­ге пра­вог срп­ског до­ма­ћи­на упу­ћу­ју и при­де­ви до­би­је­ни од име­ни­це ку­ћа, на при­мер, ку­ћа­ран – ко­ји мар­љи­во ра­ди у ку­ћи, у до­ма­ћин­ству; ку­ће­ван – при­вр­жен ку­ћи, до­му, до­ма­ћин­ству, вре­дан, спо­со­бан у оба­вља­њу кућ­них по­сло­ва, у до­ма­ћин­ству; ку­ћан – ко­ји има на­пред­ну, бо­га­ту ку­ћу, дом, до­ма­ћин­ство и сл. 

Ова цр­та на­шег мен­та­ли­те­та, ко­ју че­сто во­ли­мо да по­тен­ци­ра­мо и ис­ти­че­мо, на­шла је свој из­раз и у број­ним фра­зе­о­ло­ги­зми­ма ко­ји као јед­ну од ком­по­нен­ти у свом са­ста­ву има­ју име­ни­цу ку­ћа, па је та­ко по­жељ­но са­ви­ти ку­ћу (осно­ва­ти свој дом, по­ро­ди­цу), нај­леп­ше је би­ти код сво­је ку­ће (у свом до­му/ста­ну, со­би, ку­ћи и сл.; у род­ном кра­ју, у зе­мљи, у до­мо­ви­ни), а не ка­же се слу­чај­но ни мо­ја ку­ћи­ца, мо­ја сло­бо­ди­ца.

С дру­ге стра­не, јед­ном од нај­ве­ћих кле­тви сма­тра се за­ко­па­на (за­тво­ре­на, за­тр­та, ис­ко­па­на, уга­ше­на и сл.) ку­ћа. Из­ра­зи по­пут др­жа­ти (има­ти, во­ди­ти) отво­ре­ну ку­ћу (ра­до, мно­го при­ма­ти го­сте, по­се­те, би­ти го­сто­при­мљив) и отво­ри­ти ку­ћу (по­че­ти при­ма­ти го­сте, по­се­ти­о­це) от­кри­ва­ју нам још је­дан ва­жан кул­ту­ро­ло­шки по­да­так: пред­ста­ву о Ср­би­ма као из­у­зет­но го­сто­љу­би­вом на­ро­ду.

Чи­ње­ни­ца да је наш на­род по­знат по то­ме да во­ли да уго­сти по­се­ти­о­це и да се по­ка­же као до­бар до­ма­ћин на­та­ло­жи­ла се у ви­ду кул­тур­ног са­др­жа­ја у на­ве­де­ним из­ра­зи­ма.

Нај­зад, јед­но­је­зич­ни реч­ни­ци до­но­се и оби­ље на­род­них по­сло­ви­ца, ко­је су та­ко­ђе пра­ва скла­ди­шта кул­ту­ро­ло­шких ин­фор­ма­ци­ја.

Ка­да је реч ку­ћа по­сре­ди, оне нам још јед­ном от­кри­ва­ју ко­ли­ко су ку­ћа и си­гур­ност ко­ју она пру­жа ва­жне сва­ком чо­ве­ку: У сва­ком се­лу пра­ви (гра­ди) ку­ћу. Сву­да по­ћи, али ку­ћи до­ћи.

Кућ­ни праг је нај­ве­ћа пла­ни­на. Не­ма го­спод­ства ђе му га ку­ћа не да­је. Што ку­ћи ва­ља (ни) у цр­кву се не да­је. 

И као што је ана­ли­за са­мо јед­не је­ди­не ре­чи по­ка­за­ла, јед­но­је­зич­ни реч­ни­ци су пра­ве ри­зни­це кул­ту­ро­ло­шких по­да­та­ка из ко­јих мо­же­мо на­у­чи­ти мно­го о се­би. Је­зик је на­ше огле­да­ло, у ње­му је на­та­ло­же­но све оно што нам је за­и­ста ва­жно, до че­га др­жи­мо и оно што по­шту­је­мо.

Упо­зна­ју­ћи свој је­зик, упо­зна­је­мо вла­сти­ти на­род, кул­ту­ру и тра­ди­ци­ју, а јед­но­је­зич­ни реч­ни­ци су сва­ка­ко ве­о­ма ва­жна ста­ни­ца на том пу­ту.

Док­то­ранд и асистент Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та УБ