Грлом у јагоде – 40 година дуговечности

Популарна телевизијска серија „Грлом у јагоде” редитеља Срђана Карановића који је са Рајком Грлићем потписао и сценарио за десет епизода, један је од оних феномена због којих још увек вреди веровати у то да праве вредности никада не умиру.

Снимљена у продукцији Телевизије Београд 1975. године, емитована од априла до октобра 1976, с лакоћом је освојила тада још увек поноситу Југославију, бивала репризирана сијасет пута, прошла све могуће тестове времена и невремена, постала је и остала заувек млада. Безвремена.

 Поводом 40. године откако су гледаоци испред малих екрана први пут упознали младића Бранислава Живковића званог Бане Бумбар и његову незаборавну дружину: Ушкета, Чомбета, Микија Рубирозу и Гоцу, Културни центар Београда, од 28. до 30 октобра, организује својеврсну тродневну рођенданску прославу. На отварању у петак, 28. октобра, у 20 часова посетиоцима ће се представити цела екипа овог серијала, а пре емитовања прве две епизоде у 21 час у Дворани Културног центра Београда биће отворена изложба фотографија и представљена књига „Грлом у јагоде – 40 година ТВ серије” коју су приредили Маја Медић и Стефан Арсенијевић. Књига ће се у издању КЦБ и Вулкана наћи и на београдском Сајму књига.

 Овом несвакидашњем рођендану пред публиком присуствоваће аутори и протагонисти: Срђан Карановић, Бранко Цвејић, Гордана Марић, Предраг Мики Манојловић, Богдан Диклић, композитор Зоран Симјановић, и биће то још једна сјајна прилика за подсећање или тек упознавање разлога због којих је прича о једној младости (1960–1969) и једном времену постала овако (дуго)вечна.

 У чему је њена тајна? Зашто се реплике из серије и данас цитирају? Зашто је Бане Бумбар јунак и нашег времена? Зашто и 40 година касније људи толико емотивно реагују на њу?

 На ова питања у уводном слову књиге посвећене серији „Грлом у јагоде”, у чије је делове „Политика” имала увид, Стефан Арсенијевић нуди неке од могућих одговора. Каже: „Пре свега зато што је серија искрен и аутентичан портрет једне наше породице, па самим тим и друштва. За разлику од већине домаћих серија које покушавају да личе на стране или стварају идеализовану слику нас и наше славне прошлости, 'Грлом у јагоде' нас приказује таквим какви заиста јесмо. И то чини истовремено са љубављу, иронијом, осећањем горчине, сете, промашености. Користећи носталгију као поступак, серија фетишизира једно време и једну генерацију, али истовремено је критикује разоткривајући малограђанштину и паланачки менталитет. Осећајући ове противречне и комплексне емоције, као публика инстинктивно знамо да гледамо нешто истинито, нешто близу живота...”

„Када биолошки нестанемо, серија ће и даље живети”, рекао је нанјучерашњој конференцији за новинаре глумац Богдан Диклић и додао да се сви јунаци у серији бескрајно воле. Диклић је приметио да раније није било толико „ометача људске душе” као данас, људи су се раније сретали и разговарали у директном контакту, а не као данас путем мобилних телефона и интернета.

Завирујући у сопствена сећања, главни кривац за ову четрдесетогодишњу младост – сценариста и редитељ Срђан Карановић каже: „Tадашњи главни уредник Другог програма и познати ТВ новинар Бора Мирковић предложио ми је да радим серију о младим људима из Београда. То је можда највећа поруџбина коју сам икада добио. Ја сам размислио и како сам, сходно својим годинама, тада ишао увек грлом у јагоде, пристао сам и позвао свог друга Рајка Грлића да ми се прикључи у писању. Жудео сам да се код нас појаве филмови о младим људима с асфалта. Филмови о проблемима моје генерације. До тада су, око 90 посто свих југословенских филмова, били партизански и по која комедија...”

 У књизи о серији „Грлом у јагоде”, у форми интервјуа, нашла су се и сећања сценаристе Рајка Грлића, директора фотографије Живка Залара, композитора Зорана Симјановића. Наравно и вољених глумаца Бранка Цвејића, Гордане Марић, Богдана Диклића. И Микија Манојловића који у једном тренутку каже: „Упоређивати популарност данашњих серија са серијом 'Грлом у јагоде' је неумесно. Културни ниво целог друштва се обрушио, сакрио се у мислеће људе којих је све мање. Дуговечност серије се може објаснити и потребом бега од српских порнографских телевизија током ратова и касније до данас, до катастрофалног рада чувене РРА која је гомилом дозвола за националне фреквенције омогућила да се дно смисла тако важног медија као што је телевизија дотакне брзо и у њему пусти дубок корен неуништиве биљке зване примитивизам. Популарност серије 'Грлом у јагоде' не јењава док има људи који препознају разорност таквог духа...”