Горштаци из старих времена

Панчево – Одавно сам желео да направим филм о мојим суграђанима, чувеним, па и „озлоглашеним” Маргићанима. Посматрам их и слушам приче о њима већ годинама и схватио сам да су специфични, јер се баве се неким другим пословима и живе у „свом” делу града, мада и то све ређе, по старим узусима, иако су и сами грађани Панчева. Они су паори, али их њихов менталитет грађанина-сељака чини целином за себе – баш су „село у граду”, како сам и насловио документарац. Жилав је то био свет, јер у доба комунизма када је постојао страх да се иде у цркву и практикују стари верски обичаји, становници Маргите нису марили за „нове обичаје”. Имали су своју аутономију, чували културни идентитет и навике и то ми је био основни мотив и тачка поласка за одговор на питање да ли су они били храбрији од осталих Панчеваца, или им је ситуација ишла наруку – прича Радован Ђерић, аутор филма „Село у срцу града” и добитник награде за најбољи домаћи документарни филм на управо завршеном 25. међународном фестивал у етнолошког филма у Етнографском музеју у Београду.

Ђерић је, по сопственој процени, на фестивал стигао као аутсајдер. У каталогу манифестације ниједан његов филм, а овде је имао три ауторска и један у ком потписује камеру није ни споменут, па тако ни „виђен за какво признање”.

Тек касније у такмичарској конкуренцији 230 филмова из 40 земаља света, у ужем избору од 32, одскочио је овај награђени. „Село у срцу града” траје четрнаест минута и било је само три изласка на „терен”, док је монтажа потрајала, јер је по ауторовим речима обрада „сировог” материјала увек мука, највише зато што документарна форма диктира праведност и истинитост, а са тим су увек у борби субјективан осећај, емоције… Склопио је причу само од тонских записа саговорника и кадрова, а ми питамо да ли су Маргићани аутентични и данас.

– Све мање. Та аутентичност се, нажалост, све више губи, а овај крај је као некаква енклава нарави и обичаја. Један од њих, старији човек рекао ми је да су „прави” само они који имају коње, а пошто више нема коња, нема ни Маргићана. Коњи су некада служили при обради земље, а данас још само за параду. Данас су трошак и они који их још држе прави су јунаци, јер коњи не раде ништа, а много коштају своје власнике. Та њихова устрајна жеља да сачувају идентитет иде до граница здраве памети и логике. Држе парадне коње, које прошетају једном годишње кроз град, а читаве године само имају бригу око њих – каже Ђерић.

Урбани Панчевци познају своје комшије као напрасите, а Горњу варош у којој је Маргита држава за себе, није тајна у прошлости су чак и избегавали, јер су се у овом крају, рецимо због девојке, могле доживети и разне непријатности.

– Таква Маргита је нестала, уверио сам се да више нису толико затворени, а последњи горштаци жале за тим прошлим, славним временима и кажу ми у филму „боље да нам је остала калдрма, јер сад нам поред куће пролази магистрала”. Они су остали на своме, а ја сакупљам материјал за нове приче, гледам и размишљам. Бавићу се и даље овим делом света и његовим идентитетом. Покушавам да нађем једну ствар, један елемент, а заједнички за све – и за дођоше и за староседеоце – наводи за „Политику” Радован Ђерић, који је већ на терену у потрази за дефиницијом Баната, ако тако нешто уопште постоји.