Лицемерно

Александар Антић, министар енергетике, позвао је пре два дана Нишлије да не напуштају систем даљинског грејања, јер је оно краткорочно, средњорочно и дугорочно финансијски најповољније.

Уколико неко мисли да ће дугорочно добро проћи што се греје на струју, преварио се. То што је сада цена електричне енергије у Србији најнижа у Европи, не значи да ће тако бити довека, поручио је  министар.

Није ово први пут да Антић апелује на грађане да не отказују „послушност” топланама. Само се чини да је погрешио адресу. Он саветује грађане, а требало је да посаветује топлане да снизе цену. Тачније, да поштују уредбу владе чији је он министар, а према којој цена грејања мора да падне када год енергенти појефтине за пет одсто и навише уколико гас и мазут поскупе за три процента.

Грејање за топлане појефтинило је за 5,08 одсто још летос. И шта? Ништа. Топлане држе цене као да уредбе нема. Зашто? Може им се. Имају монопол. А сама чињеница да ресорни министар не инсистира да оне примене уредбу и коначно снизе цену, јасно упућује на његову прећутну сагласност.

Зашто се грађани одричу комфора који им доноси централно грајање? Баш због тога што им је комодитет прескуп. Знају они врло добро да ће једног дана морати да плаћају економску цену струје, али им ваља преживети до тада.

Зашто се онда министар чуди рачуници грађана која показује да им се више исплати да се шест месеци греју на струју, угаљ или дрва, него да топланама плаћају грејање целе године (око једног евра по квадрату), а да се греју пет месеци.

Управо је то разлог због ког је од почетка ове године више од 370 власника београдских локала и станова и око 1.700  домаћинстава у Нишу раскинуло уговор о снабдевању топлотном енергијом.

С друге стране, када се јавно постави питање оправданости цена, одговор је исти. Надлежна је локална самоуправа. Она је та која заједно с топланама утврђују цену грејање. Чему онда уредба?

Лицемерно, зар не?

Министар је отишао и корак даље, па је рекао да му се „чини да неко прави каријеру на томе да организује грађане да се искључују са мреже, чиме праве штету себи”. Можда је то стварно тако. Можда он има информацију коју други немају.

Овакав сценарио већ је виђен. Зоран Живковић је својевремено позивао своје Нишлије да не плаћају струју, па је постао премијер.

Можда би грејање могло бити јефтиније да су топлане снизиле бар своје фиксне трошкове у цени грејања – исплату јубиларних награда,  зарада, накнаде за спортске игре. Али нису. Уместо тога и када потрошаче искључе, настављају да им шаљу рачуне.

Бивши корисници сваког месеца морају да плате 30 одсто од рачуна, јер их греју цеви комшија поред њих.

Неко озбиљно треба да се замисли над свим овим и запита се, зашто је у Србији комфор оволико скуп.