Добар, лош, поданик

Чини се да власт још увек не разуме због чега грађани окупљени око иницијативе ,,Не да(ви)мо Београд” протестују? Због чега организују протестне шетње и концерте? Шта траже и захтевају? Но тим горе по власт, будући да сличне врсте неразумевања говоре о њеном суштинском непознавању функционисања грађанског друштва.

Да ли је сваки житељ државе Србије (на челу са сопственом савешћу), слободан да цивилизовано протестује против власти – а да притом избегне стигму непријатеља државе? Да, јесте – уколико држава почива на просветитељским вредностима. Да ли власт државе Србије (на челу са премијером Вучићем), има право да сопствене житеље (неистомишљенике) назива државним непријатељима? Има – уколико држава почива на принципима оријенталног деспотизма.

И већ на самом почетку искрсава дилема – да ли је људска јединка унутар друштвене заједнице грађанин или поданик? Типујем на грађанина – појединца који цивилизовано учествује у друштвеном животу и слободарски тежи општем добру. Реч је о појединцу који се критички односи према власти, не устручава се да искаже сопствено мишљење, вољан је да на јавном месту протестује против бахатости јавних службеника, и спреман је да од истих затражи полагање рачуна о њиховом раду. И све то у корист општег добра. Због тога и желим да верујем како типични присталица грађанске иницијативе „Не да(ви)мо Београд” представља самосвесног грађанина, а не опозиционог апартчика или страног плаћеника – како га власт ,,из милоште” назива.

Иначе, за псеудодемократију самосвесни грађанин представља лошег поданика – јер непрестано, кроз критички изоштрен дурбин, проматра шта власт чини. За демократију пак лош поданик је заправо добар грађанин. Ипак, псеудодемократија радије цени понашање доброг поданика (а лошег грађанина), који у свакој прилици некритички глорификује власт. То у сваком случају није добро за друштвену заједницу будући да се власт, опијена некритичким величањима од добрих поданика, често изгуби у нарцистичким лавиринтима властитих самообмана. А то је управо оно у чему је лош поданик (а добар грађанин) осујећује својим критичким ангажманом.

Стога лошег поданика (а доброг грађанина) ваља посматрати као грађански идеал којем треба да стреми сваки иоле слободоумнији грађанин наклоњен општем добру. Управо такво стремљење претвара човека у грађанина (уместо у поданика), а грађанина у Аристотеловог „зоон политикона” (уместо у звер).

С друге стране, добар поданик поништава идеју активног грађанина самим тим што пасивно (некритички) приања уз власт. Па уколико би постојало нешто попут турбоконформизма, нешто што превазилази границе нужног повиновања појединца уставним правилима игре – онда би управо такво деловање на најбољи начин одсликавало карактер поменутог доброг поданика (а лошег грађанина). Притом је добар поданик (а лош грађанин), склон претеривањима само да би се докопао коначног циља – освајања титуле већег поданика од партијског скутодржице. Управо због тога он мазохистички гази по својим грађанским потенцијама, дубоко их затрпавајући унутар властите поданичке личности.

За то време, лош поданик (а добар грађанин) поставља питања јавним службеницима. Ко је рушио објекте под окриљем ноћи у центру главног града? Зашто је то чинио маскиран? Чиме се за то време занимала полиција? Шта пола године од рушења објеката у центру Београда ради тужилаштво? Због чега власт по сваку цену политизује грађански протест?

Будући да је власт поданик грађана, а не њихов господар – она друштву мора полагати рачуне за свој рад. Добром грађанину (а лошем поданику) то је врло добро познато. Као што му је познато да је објективан одговор власти на горе поменута питања кључан за успостављање владавине права у овој земљи.

Наиме, без владавине права нема ни друштвеног напретка – као што нема ни друштва добрих грађана (а лоших поданика). На концу, без владавине права – чему уопште тирада о привредном расту земље од 2,7, 5,7 или 9,7 одсто?

Социолог