Субота, 11.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа
ФЕСТИВАЛСКИ СУСРЕТ: МЕРИЛ СТРИП, америчка глумица, 11. РИМ

Певала сам фалш, најгоре што могу

На маестралан, комичан и сетан начин, најбоља глумица на свету отелотворила је још једну истиниту личност – најгору кабаретску и оперску певачицу на свету Флоренс Фостер Џенкинс
Певала сам фалш, најгоре што могу
Мерил Стрип у комедији „Флоренс Фостер Џенкинс” Стивена Фрирса (Фото: Каталог 11. Римског фестивала)

Рим – Уколико за улогу Флоренс Фостер Џенкинс у истоименом филму Британца Стивена Фрирса глумица Мерил Стрип буде ускоро поново освојила номинацију за Оскара, биће јој то већ 20. пут и сигурно ће се међу америчким глумцима и глумицама чути оно фрустрирано: „О, не! Опет она!”

Уколико се деси да Оскара још једном и освоји, биће он четврти на њеној кућној полици. Тако је то када је Мерил Стрип друго име за глумачко савршенство, али и друго име за заробљеништво у успеху из чега одавно више нема бекства. Од ране младости па до своје сада већ 67. године највећи део провела је она као глумица – најбоља што је могуће бити – уз, према сопственом признању, сталну трему може ли стварна Мерил са својом личношћу таквом каква јесте да „испуни тог колоса од глумице Мерил Стрип, а да никог не разочара”. Тешко, иако слатко и изазовно бреме.

Представљање Фрирсовог филма на 11. Римском фестивалу и одавање почасти Мерил Стрип били су јединствена прилика да се чују и њене успомене: на прву освојену номинацију за Оскара за споредну улогу 1978. године за лик Линде у „Ловцу на јелене” Мајкла Ћимина, на првог освојеног Оскара за споредну улогу, за лик Џоане у филму „Крамер против Кармера” Роберта Бентона и на освојене Оскаре за најбољу главну улогу у филмовима „Софијин избор” Алена Пакуле 1982. и „Челична леди” Филиде Лојд 2011. у којем је отелотворила лик британске премијерке Маргарет Тачер...

Била је то и јединствена прилика за блиски сусрет с глумицом која би могла да одигра чак и ногу од писаћег стола а да јој гледалац до краја верује, која је сада и на комичан и на сетан начин отелотворила још једну истиниту личност – најгору кабаретску и оперску певачицу на свету, Њујорчанку Флоренс Фостер Џенкинс, лик који је у позоришној представи Јагоша Марковића играла Горица Поповић...

Играте сада времешну жену пуну страсти, ентузијазма, љубави према музици и певању, али жену с тако мало талента?

Мислим да овај филм и јесте о страсти, свим врстама страсти. И према послу и према партнеру, али и о томе шта све радимо у име љубави подржавајући једно друго и о томе шта нас држи у уметности и у животу. Да, мислим да је певање без страсти узалудно, а певање са страшћу а без талента је друга врста погрешног пута, али може бити и забавно и смешно.

Шта је вас инсписрисало и водило у путовању кроз лик Флоренс?

Никада до сада нисам имала улогу као што је ова. Радила сам многе припреме, чак и оне да певам најгоре што могу. Верујте, и то је веома тешко научити да произведеш такве фалш звуке и да створиш глас који је Флоренс створила и чула у својој глави. Мислим да ми је у томе помогло једно сећање на композитора Џорџа Гершвина који је током компоновања певао, што је звучало океј, али није било ни примаћи оном како су после његове композиције певали други с много моћнијим гласом.

Ви знате да певате, видели смо то и чули и у филмовима „Кућни пријатељ из прерије” и хиту „Мама миа”?

С 12 година сам певала „О света ноћи” на енглеском и француском када је један господин препоручио мајци да ме води на часове певања из Њу Џерсија у Њујорк. Две године сам школовала глас да бих ипак одлучила да ми се више свиђа да будем школска чирлидерсица тамо где су дечаци и да почнем да пушим.

За Флоренс је уметност извор радости и важности живота, а вама?

Исто је са мном и са сваком женом коју сам имала среће да портретишем као глумица. Ту радост нисам изгубила. Ја волим, баш волим ово што радим! Сваку жену морам да браним, да покажем њен живот, да вам покажем шта о њој знам. Ту сам за њих, без обзира на то да ли је реч о мирним или жустрим ликовима. Свако заслужује своје место и ја имам намеру да тако стално радим док год ме буду бирали за улоге.

Немате намеру да постанете и редитељ?

Не. Немам намеру да будем редитељ, поштујем оне који могу да раде обе ствари, да играју и да режирају. Одувек сам волела да глумим, да будем предмет субјективности. Не сматрам то послом већ задовољством, да долазим стално из другачијег света, да будем на различитим местима, да будем у свету чудеса што сам желела још од детињства и мислим да сам то научила од моје баке која је била веома занимљива особа. Свако жели да буде талентован, ја сам само једна од таквих.

Jа сам неукротива! Питајте и мога брата, рећи ће вам исто. Толико је редитеља то покушавало, Алтман, Сидни Полак, Ћимино..., много од њих је већ отишло, тако да ћу ја ипак имати последњу реч

Сањали сте о оваквој каријери и трајању када сте били млада глумица?

Замишљала сам наравно успешну каријеру као и сви други млади глумци, али сам тада мислила да бих у овим годинама у којима јесам сигурно већ нестала. Јер, одувек је постајала та свест о томе да толико мало има улога за жене у њиховим шездесетим или седамдесетим годинама, зато што сценаристи углавном не знају шта да напишу о женама изнад 40 година. Данас ипак има више могућности него некада. Телевизија се више отворила ка глумицама „у извесним годинама”.

Јесу ли сви филмови велика илузија?

Филмови су илузија зато што нам је она потребна, јер бисмо у супротном живели у свету документарности и пожелели да се убијемо. Мислим да је илузија лепота, уметност, занат, нешто веома важно. Живим ли ја у свету илузија чак иако имам четворо деце? Живим, јер ми је као и свима другима прекопотребна.

Било је улога које нисте добили?

Јесте. Волела бих сам да сам ја играла у филму „Слатки снови” и тумачила лик Петси Клајн, али признајем да је Џесика Ланг урадила то тако добро, фантастично. Но, ипак никада нисам опростила редитељу Карелу Рејсу што ме није одабрао.

А редитељ с којим нисте радили, а страшно бисте волели?

Мартин Скорсезе. Волела бих када би се он одлучио да у својим филмовима има већи простор за женске улоге. Можда и за мене.

Фестивалски омаж преминулом Мајклу Ћимину, заједно смо гледали инсерт из „Ловца на јелене”, какве су ваше успомене на тај филм?

Да сам га радила готово пре пола века, ха, ха! И увек се сетим, боже како је Роберт де Ниро тада био леп! Али, сетим се и тога како смо се сви осим њега знојили у тој скученој и преврелој приколици у сцени мог и његовог сусрета и загрљаја. Сви, осим њега који је имао увек тако врхунску контролу над собом да се није чак ни знојио. Сећам се и да су Мајкл Ћимино и директор фотографије Вилмош Жигмонд седели иза камере само у гаћама, а ја сам у дебелом џемперу сва знојава плакала и плакала, наравно не због њихових гаћа.

Који вас је редитељ највише укротио?

Ја сам неукротива! Питајте и мога брата који је овде са мном у Риму, рећи ће вам исто. Толико је редитеља то покушавало, Алтман, Полак, Ћимино. Многи од њих, тих вољених редитеља су отишли, тако да ћу ја ипак имати последњу реч.

Увек сте били и штићеник филмских критичара?

Не читам критике јер никада не знате одакле ће вас заскочити нечим што ће вас заболети, нарочито данас када је забављачки, жути журнализам у пуној снази и напада твоје лице, твоје године, твоје мисли, породицу. Увек сам била заштићена људима који ме воле, они никада не критикују оно што ја радим. Рецимо мој муж, он увек хвали и назива ремек-делом све што му ја скувам. Ха, ха. Али, тачно је, може се рећи да су ме некако критичари увек штитили...

Можда зато што сте савршена глумица?

Никако због тога, никада није реч о савршенству. Толико сам пута била несавршена.

Када то и где?

Рецимо, у филму „Жена француског поручника”. Никада нисам била до краја задовољна како сам одиграла лик Саре односно Ане. Тачно је да сам у потпуности дала себе том лику, али сама структура била помало вештачка јер сам била глумица која игра жену француског поручника, а у исто време и америчка глумица која игра британску жену. Ту је нешто било погрешно.

Глумачка храброст је већа када си млад?

Можда, али наравно да верујем у зрелост, у године када си свестан да можеш да будеш све бољи и бољи.

 

Жене и свет

У „Гвозденој леди” ви као Маргарет Тачер кажете већинско мушким парламентарцима да је важније шта говорите него како говорите?

То је тај проблем са свеприсутним сексизмом на свим нивоима. Свака је жена доживела посебну врсту презира када је на месту „које није за њу” и где „не би требало да буде”. Готово сви људи кажу Хилари Клинтон: „Не причај тако гласно! Буди атрактивнија!” Хоћу само да кажем: молим те слушај шта говорим, а не како говорим. Мислим да свака жена политичар пролази кроз сличан „надзор” и зато сам имала разумевање за свет Маргарет Тачер, а то није био пријатељски свет према женама. Као што ни данас није пријатељски настројен према женама које желе да буду лидери...

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.