И после Трампа, Трамп

По свему најнеобичнији председнички избори у новијој америчкој историји улазе у завршницу, доносећи стрепње не толико због исхода – преовлађујућа прогноза је да се Доналд Трамп неће домоћи Беле куће – колико због онога што ће уследити после 8. новембра.

Трамп је наиме решио да не враћа осигурач бомбе којом прети да разори скоро двоиповековну традицију америчке демократије: да поражени уважава вољу бирача и честита победнику. О томе ће, како је потврдио у завршној дебати са Хилари Клинтон, одлучити када буду пребројани гласови, с тим што остаје при уверењу да су избори већ у овој фази „намештени”.

Америка, самопрокламована професорка демократије, тако се нашла у ситуацији у којој досад није била: са изгледима да се суочи са послеизборним хаосом, па и неком врстом грађанске побуне тврдокорних „трамповаца”.

Ако се то заиста догоди, биће то врхунац једног процеса и политичког феномена који није само амерички већ је по много чему и светски.

Реч је о успону „популиста”, политичких демагога који свугде јашу на таласу економске кризе и пратећег урушавања економског положаја губитника локалних транзиција, у контексту пустошних промена које је изазвала идеологија неолиберализма и њен главни продукт, глобализација.

И Трамп се, као и његови пандани са других меридијана, прогласио заступником „обичних људи” мобилишући их против „елите” и „естаблишмента” које описује као користољубиве, недемократске и у загрљају са илегалним имигрантима, радикалним исламистима и мањинама.

Кад је најавио своју председничку амбицију, нико није очекивао да ће нарцисоидни милијардер и звезда ријалити телевизије обезбедити номинацију Републиканске партије, а поготово да ће у једном моменту водити мртву трку са кандидаткињом демократа. Политички мудраци тек сада, дакле накнадно, констатују да је његов успон у ствари сигнал озбиљне кризе како америчког политичког система, тако и данашњег поретка из којег је елиминисан „амерички сан”: да свака нова генерација живи боље од претходне и да економска плима подједнако подиже и јахте и обичне чамце.

Осам година после драматичног финансијског и економског земљотреса којег је изазвала похлепа магната са Волстрита, очигледно је да су тада подривени темељи не само америчке него и глобалне економије, као и да су потоњи извештаји о опоравку били преурањени и да данашња стагнација има више елемената трајности него привремености. То, уосталом, осећамо и ми који смо на периферији глобалног капитализма (дајући општим економским проблемима сопствени допринос).

У америчком случају, ветар у Трампова једра усмериле су и социјалне промене: земља постаје етнички све разноврснија – бела англосаксонска већина је на путу да постане мањина (стални подсетник на то је већ осмогодишњи боравак једног Афроамериканца у Белој кући).

У утакмици за радна места је 11 милиона илегалних имиграната, 11. септембар 2001. унео је стални страх од исламског тероризма, глобализација је и тамо синоним за деиндустријализацију која је оставила без посла (или им смањила плате) углавном средње квалификоване белце.

Томе треба додати и промене социјалног миљеа: све веће осамостаљење жена и све слабије породичне везе (међу пунолетним Американкама данас је више неудатих него удатих), легализација истополних бракова…

Све ово се догађа већ дуго, али данас је сасвим очигледно. А узето заједно представља удар на традиционални социјални ред и изазива немале егзистенцијалне страхове.

Уплашени људи свугде траже ослонац у „јаком” вођи који нуди једноставна и брза решења. Трампова главна парола је да ће „Америка поново бити велика”. Подићи ће зид према Мексику, забранити улазак муслиманима, употребиће силу против земаља које прете САД, док ће ривалку Хилари Клинтон, коју много Американаца доживљава као симбол свега лошег у систему: економских неједнакости, спреге политике и крупног бизниса и пратеће корупције – послати у затвор...

Представља се и као противник трговинских споразума и америчких савезништава, последњих недеља је у свађи и са готово свим медијима чије редакције сматрају да својом екстремном реториком крши све норме цивилизованог понашања и демократског бонтона, а оно што се догађа први пут јесте то да је кандидат једне партије у завади с њеним естаблишментом: против Трампа се категорично изјашњавају водећи републикански конгресмени и гувернери.

Вероватни – бар како ствари сада стоје – Трампов пораз неће међутим променити оно што га је уздигло: незадовољство и гнев значајног дела Американаца – по неким налазима око 40 одсто бирачког тела – њихов „бели национализам”, њихову жудњу за социјалним редом, неповерење према „дошљацима” и друштвеним променама и, што је ново, снажно изражену склоност према ауторитарном вођи.

Извесно је такође да ће ови председнички избори бити помно проучавани у наредним годинама, па и деценијама, као што је такође сигурно – да цитирам америчку колегиницу Аманду Тауб – да би „Доналд Трамп могао да буде само први од многих Трампова у америчкој политици”.