I posle Trampa, Tramp

Po svemu najneobičniji predsednički izbori u novijoj američkoj istoriji ulaze u završnicu, donoseći strepnje ne toliko zbog ishoda – preovlađujuća prognoza je da se Donald Tramp neće domoći Bele kuće – koliko zbog onoga što će uslediti posle 8. novembra.

Tramp je naime rešio da ne vraća osigurač bombe kojom preti da razori skoro dvoipovekovnu tradiciju američke demokratije: da poraženi uvažava volju birača i čestita pobedniku. O tome će, kako je potvrdio u završnoj debati sa Hilari Klinton, odlučiti kada budu prebrojani glasovi, s tim što ostaje pri uverenju da su izbori već u ovoj fazi „namešteni”.

Amerika, samoproklamovana profesorka demokratije, tako se našla u situaciji u kojoj dosad nije bila: sa izgledima da se suoči sa posleizbornim haosom, pa i nekom vrstom građanske pobune tvrdokornih „trampovaca”.

Ako se to zaista dogodi, biće to vrhunac jednog procesa i političkog fenomena koji nije samo američki već je po mnogo čemu i svetski.

Reč je o usponu „populista”, političkih demagoga koji svugde jašu na talasu ekonomske krize i pratećeg urušavanja ekonomskog položaja gubitnika lokalnih tranzicija, u kontekstu pustošnih promena koje je izazvala ideologija neoliberalizma i njen glavni produkt, globalizacija.

I Tramp se, kao i njegovi pandani sa drugih meridijana, proglasio zastupnikom „običnih ljudi” mobilišući ih protiv „elite” i „establišmenta” koje opisuje kao koristoljubive, nedemokratske i u zagrljaju sa ilegalnim imigrantima, radikalnim islamistima i manjinama.

Kad je najavio svoju predsedničku ambiciju, niko nije očekivao da će narcisoidni milijarder i zvezda rijaliti televizije obezbediti nominaciju Republikanske partije, a pogotovo da će u jednom momentu voditi mrtvu trku sa kandidatkinjom demokrata. Politički mudraci tek sada, dakle naknadno, konstatuju da je njegov uspon u stvari signal ozbiljne krize kako američkog političkog sistema, tako i današnjeg poretka iz kojeg je eliminisan „američki san”: da svaka nova generacija živi bolje od prethodne i da ekonomska plima podjednako podiže i jahte i obične čamce.

Osam godina posle dramatičnog finansijskog i ekonomskog zemljotresa kojeg je izazvala pohlepa magnata sa Volstrita, očigledno je da su tada podriveni temelji ne samo američke nego i globalne ekonomije, kao i da su potonji izveštaji o oporavku bili preuranjeni i da današnja stagnacija ima više elemenata trajnosti nego privremenosti. To, uostalom, osećamo i mi koji smo na periferiji globalnog kapitalizma (dajući opštim ekonomskim problemima sopstveni doprinos).

U američkom slučaju, vetar u Trampova jedra usmerile su i socijalne promene: zemlja postaje etnički sve raznovrsnija – bela anglosaksonska većina je na putu da postane manjina (stalni podsetnik na to je već osmogodišnji boravak jednog Afroamerikanca u Beloj kući).

U utakmici za radna mesta je 11 miliona ilegalnih imigranata, 11. septembar 2001. uneo je stalni strah od islamskog terorizma, globalizacija je i tamo sinonim za deindustrijalizaciju koja je ostavila bez posla (ili im smanjila plate) uglavnom srednje kvalifikovane belce.

Tome treba dodati i promene socijalnog miljea: sve veće osamostaljenje žena i sve slabije porodične veze (među punoletnim Amerikankama danas je više neudatih nego udatih), legalizacija istopolnih brakova…

Sve ovo se događa već dugo, ali danas je sasvim očigledno. A uzeto zajedno predstavlja udar na tradicionalni socijalni red i izaziva nemale egzistencijalne strahove.

Uplašeni ljudi svugde traže oslonac u „jakom” vođi koji nudi jednostavna i brza rešenja. Trampova glavna parola je da će „Amerika ponovo biti velika”. Podići će zid prema Meksiku, zabraniti ulazak muslimanima, upotrebiće silu protiv zemalja koje prete SAD, dok će rivalku Hilari Klinton, koju mnogo Amerikanaca doživljava kao simbol svega lošeg u sistemu: ekonomskih nejednakosti, sprege politike i krupnog biznisa i prateće korupcije – poslati u zatvor...

Predstavlja se i kao protivnik trgovinskih sporazuma i američkih savezništava, poslednjih nedelja je u svađi i sa gotovo svim medijima čije redakcije smatraju da svojom ekstremnom retorikom krši sve norme civilizovanog ponašanja i demokratskog bontona, a ono što se događa prvi put jeste to da je kandidat jedne partije u zavadi s njenim establišmentom: protiv Trampa se kategorično izjašnjavaju vodeći republikanski kongresmeni i guverneri.

Verovatni – bar kako stvari sada stoje – Trampov poraz neće međutim promeniti ono što ga je uzdiglo: nezadovoljstvo i gnev značajnog dela Amerikanaca – po nekim nalazima oko 40 odsto biračkog tela – njihov „beli nacionalizam”, njihovu žudnju za socijalnim redom, nepoverenje prema „došljacima” i društvenim promenama i, što je novo, snažno izraženu sklonost prema autoritarnom vođi.

Izvesno je takođe da će ovi predsednički izbori biti pomno proučavani u narednim godinama, pa i decenijama, kao što je takođe sigurno – da citiram američku koleginicu Amandu Taub – da bi „Donald Tramp mogao da bude samo prvi od mnogih Trampova u američkoj politici”.