Мостар претворен у успомене

Мостар – Овај градје мене посвојио када сам у њега дошао као ратно сироче. Био ми је поочим, а мостарско сунце доживљавао сам ко ћаћине руке. Данас Мостар, град који је имао више бисера него ли круна британске краљице, за мене више не постоји. Претворен је у успомене, каже за наш лист песник и једна од српских легенди града на Неретви Мишо Марић.

А у том Мостару, граду Алексе Шантића исто колико и Душана Бајевића, Светозара и Владимира Ћоровића, Пере Зупца, Жељка Самарџића... данас је само нешто више од две хиљаде Срба. А било их је, кажу, више од петнаест хиљада.

Неретва поделила град на две стране. Раздвојила је у рату крваве непријатеље. На истоку су Бошњаци, а у западном делу Хрвати.

Срба нигде.

– Тек понекад, када им затребамо како би задовољили некакву административну форму, сете се да постојимо. Срби у Мостару треба само да слушају и да буду мирни и добри... У Мостару се Србима чини све како би им се живот учинио неподношљивим. Чини се заправо све само да нас у Мостару више не буде – каже Веселин Гатало, српски интелектуалац, поносно истичући како је Никола Васиљевић, његов деда по мајци, носио крст на сахрани великог Алексе Шантића.

У Мостару је између Хрвата и Бошњака све подељено. И спортски клубови и институције културе и школе... И све што би у свакој другој средини једног те истог града морало бити једно.

За Хрвате и Бошњаке у Мостару су заједнички само депонија за смеће и љубав према турбофолку. Највише заједничког, на обе обале реке, имају и када је корупција у питању. Тада не дају једни на друге. Хрвати и Бошњаци једни друге увек бране, опет ће Гатало.

На тврдњу Хелсиншког комитета да је „у Мостару данас више мржње неголи за оног рата, између херцеговачких усташа и партизана Владе Шегрта”, Владимир Шољић, секретар Хрватске заједнице Херцег-Босна, каже како „неке љубави Хрвата и Бошњака нема”, али и то да је „све то последица међусобног рата” у коме је, углавном 1993. године, погинуло око две и по хиљаде Мостараца.

Един Сефић из јединствене борачке организације Мостара истиче како је „данас мржња Хрвата и Бошњака иста као и љубав Немаца и Француза пре шездесетак година”.

– Туристе који би хтели да дођу у Стари град и да обиђу Стари мост Хрвати у западном делу Мостара упозоравају да не прелазе код нас јер ми, замислите, кољемо све редом. После рата у Мостару су убијена тридесет и два Бошњака. Када су у западном делу славили победу хрватске фудбалске репрезентације, убили су два Бошњака. И ником ништа. Ни до данас то није расветљено. Како, након свега овога, можемо говорити о суживоту – пита се бивши главни мостарски имам Изет Терзић.

Живети у таквом окружењу Србима није нимало лако. Иако заокупљени међусобним сукобима, Србе не заборављају ни једни ни други.

У Мостару је популарно мрзети Србе и Републику Српску. И Србе натерати да се изјашњавају као Мостарци. У Мостару ништа није добро ако ниси на једној или на другој страни. Мораш бити нечији да би опстао. У Мостару и Босни космополитизам значи подржавати национализам друге нације, опет ће Гатало.

За Србе је далеко тежа ситуација у мостарским приградским насељима. Слободану Лози, на пример, фалсификованим документима отета је дедовина у Врапчићима. На њој је данас подигнута џамија са два минарета и двадесетак стамбених објеката Бошњака који су, углавном из централне Босне, избегли у Мостар.

– У Врапчићима је пре рата било више од двадесет хиљада Срба. Данас их је једва двадесетак. И та „шака јада” не намерава ту остати. Ни куће више не можемо продавати по њиховој стварној вредности. За стамбени објекат и имање не можеш добити више од десетак–двадесетак хиљада марака – прича Миливоје Куљић.

Свих поратних година у Мостару причају како Шантићев град не сме остати без Срба. А Мостар је, замало, такав већ данас.