Mostar pretvoren u uspomene

Mostar – Ovaj gradje mene posvojio kada sam u njega došao kao ratno siroče. Bio mi je poočim, a mostarsko sunce doživljavao sam ko ćaćine ruke. Danas Mostar, grad koji je imao više bisera nego li kruna britanske kraljice, za mene više ne postoji. Pretvoren je u uspomene, kaže za naš list pesnik i jedna od srpskih legendi grada na Neretvi Mišo Marić.

A u tom Mostaru, gradu Alekse Šantića isto koliko i Dušana Bajevića, Svetozara i Vladimira Ćorovića, Pere Zupca, Željka Samardžića... danas je samo nešto više od dve hiljade Srba. A bilo ih je, kažu, više od petnaest hiljada.

Neretva podelila grad na dve strane. Razdvojila je u ratu krvave neprijatelje. Na istoku su Bošnjaci, a u zapadnom delu Hrvati.

Srba nigde.

– Tek ponekad, kada im zatrebamo kako bi zadovoljili nekakvu administrativnu formu, sete se da postojimo. Srbi u Mostaru treba samo da slušaju i da budu mirni i dobri... U Mostaru se Srbima čini sve kako bi im se život učinio nepodnošljivim. Čini se zapravo sve samo da nas u Mostaru više ne bude – kaže Veselin Gatalo, srpski intelektualac, ponosno ističući kako je Nikola Vasiljević, njegov deda po majci, nosio krst na sahrani velikog Alekse Šantića.

U Mostaru je između Hrvata i Bošnjaka sve podeljeno. I sportski klubovi i institucije kulture i škole... I sve što bi u svakoj drugoj sredini jednog te istog grada moralo biti jedno.

Za Hrvate i Bošnjake u Mostaru su zajednički samo deponija za smeće i ljubav prema turbofolku. Najviše zajedničkog, na obe obale reke, imaju i kada je korupcija u pitanju. Tada ne daju jedni na druge. Hrvati i Bošnjaci jedni druge uvek brane, opet će Gatalo.

Na tvrdnju Helsinškog komiteta da je „u Mostaru danas više mržnje negoli za onog rata, između hercegovačkih ustaša i partizana Vlade Šegrta”, Vladimir Šoljić, sekretar Hrvatske zajednice Herceg-Bosna, kaže kako „neke ljubavi Hrvata i Bošnjaka nema”, ali i to da je „sve to posledica međusobnog rata” u kome je, uglavnom 1993. godine, poginulo oko dve i po hiljade Mostaraca.

Edin Sefić iz jedinstvene boračke organizacije Mostara ističe kako je „danas mržnja Hrvata i Bošnjaka ista kao i ljubav Nemaca i Francuza pre šezdesetak godina”.

– Turiste koji bi hteli da dođu u Stari grad i da obiđu Stari most Hrvati u zapadnom delu Mostara upozoravaju da ne prelaze kod nas jer mi, zamislite, koljemo sve redom. Posle rata u Mostaru su ubijena trideset i dva Bošnjaka. Kada su u zapadnom delu slavili pobedu hrvatske fudbalske reprezentacije, ubili su dva Bošnjaka. I nikom ništa. Ni do danas to nije rasvetljeno. Kako, nakon svega ovoga, možemo govoriti o suživotu – pita se bivši glavni mostarski imam Izet Terzić.

Živeti u takvom okruženju Srbima nije nimalo lako. Iako zaokupljeni međusobnim sukobima, Srbe ne zaboravljaju ni jedni ni drugi.

U Mostaru je popularno mrzeti Srbe i Republiku Srpsku. I Srbe naterati da se izjašnjavaju kao Mostarci. U Mostaru ništa nije dobro ako nisi na jednoj ili na drugoj strani. Moraš biti nečiji da bi opstao. U Mostaru i Bosni kosmopolitizam znači podržavati nacionalizam druge nacije, opet će Gatalo.

Za Srbe je daleko teža situacija u mostarskim prigradskim naseljima. Slobodanu Lozi, na primer, falsifikovanim dokumentima oteta je dedovina u Vrapčićima. Na njoj je danas podignuta džamija sa dva minareta i dvadesetak stambenih objekata Bošnjaka koji su, uglavnom iz centralne Bosne, izbegli u Mostar.

– U Vrapčićima je pre rata bilo više od dvadeset hiljada Srba. Danas ih je jedva dvadesetak. I ta „šaka jada” ne namerava tu ostati. Ni kuće više ne možemo prodavati po njihovoj stvarnoj vrednosti. Za stambeni objekat i imanje ne možeš dobiti više od desetak–dvadesetak hiljada maraka – priča Milivoje Kuljić.

Svih poratnih godina u Mostaru pričaju kako Šantićev grad ne sme ostati bez Srba. A Mostar je, zamalo, takav već danas.