Спрега корупције, монопола и шовинизма

Због чињенице да сам предводио оснивање Интернационалног универзитета у Новом Пазару, о чијој акредитацији је другостепено одлучивао Национални савјет за високо образовање, а о чему су бројни медији извештавали са негативним призвуком или изразито тенденциозно, уз обавезно везивање Универзитета за моје име, осјећам обавезу обратити се јавности како би они којима је стало до истине имали увид у њене основне елементе.

Овај универзитет основан је 2002. године одлуком Владе Републике Србије са премијером Зораном Ђинђићем на челу са намјером давања могућности младима Санџака да се у свом мјесту успјешно школују, чиме би се поспјешио развој овог економски и инфраструктурно запостављеног подручја, што је представљало први корак на путу отклањања бројних неправди према Бошњацима и осталим грађанима Санџака, а као резултат почетка дијалога владе у Београду и Исламске заједнице.

Наредне 2003. године предсједник Владе Зоран Живковић, приликом уручења трајне дозволе за рад Универзитета на свечаности у Новом Пазару, изјављује: „Верујем да више никада нећете морати да тражите било какву дозволу за рад...”

Неколико година касније Министарство просвјете под влашћу Војислава Коштунице обраћа се универзитету захтјевом да се поново достави сва оснивачка документација, јер је претходна, наводно, изгубљена. (Преко тридесет килограма докумената је изгубљено. Читај: склоњено, бачено или шта већ.)

Истовремено, Војислав Коштуница, Сулејман Угљанин и Ћемал Долићанин убрзано формирају Државни универзитет са скоро истовјетним студијским групама и под идентичним именом – Универзитет у Новом Пазару, што је била недвосмислена порука намјере гашења првог санџачког универзитета. Тај државни универзитет се касније убрзано акредитује мимо законских прописа са примјерима позитивне одлуке КАПК-а, чак и када су извјештаји извјестиоца били негативни, а чији рад прате енормно увећане квоте буџетираних студената са намјером гушења „муфтијиног универзитета”.

У складу са новим Законом о високом образовању, универзитет ревносно подноси сва потребна документа очекујући да се процес акредитације оконча без икаквих проблема, што се и показало на примјеру програма правног департмана. Све би се успјешно окончало да се није управо тада предсједник Борис Тадић, иначе радо виђен гост овог универзитета, под нејасним околностима окренуо „против муфтије” и благословио спуштање рампе на акредитацију осталих програма.

Услиједили су акти упозорења при којима би Универзитет увијек одговорно и прецизно поступио, но КАПК би у наредном одлучивању игнорисао све исправке и доносио одлуке са идентичним образложењима из аката упозорења, што је значило да је пресуда унапријед донијета.

Током одлучивања КАПК перманентно крши закон не поштујући строго утврђени једногодишњи рок, већ у неким случајевима задржава предмете и до три године.

Другостепени Национални савјет за високо образовање игнорише све аргументе из жалбе и просто преписује одлуке КАПК-а, док Савјету предсједава Ћемал Долићанин, који паралелно са функцијом ректора Државног универзитета у Новом Пазару доноси одлуке о акредитацији конкурентског новопазарског универзитета. И то за све те силне моралисте из стручне и опће јавности не бјеше сукоб интереса!

Док у трећем степену Управни суд обара све одлуке Националног савјета, а тиме и КАПК-а, Универзитет подноси нови захтјев са потребном документацијом, сада већ са пуним искуством, отклањајући и најмање недостатке, очекујући да се ова агонија једном оконча.

Но, прича се понавља. Само један програм, овај пут за енглески језик и књижевност, добија позитивну оцјену, након чега поново слиједи рампа од непознатог субјекта, иако, скоро па цинично, на челу КАПК-а је, ни мање ни више, него Ћемал Долићанин (онај исти оснивач и ректор Државног универзитета у Новом Пазару и предсједник Националног савјета из претходног одлучивања).

И након тога смо коначно код фамозних и дуго очекиваних одлука Националног савјета са посљедње сједнице гдје су, према писању медија, донесене негативне одлуке, гдје не знамо да ли се одлуке односе на први или други круг, што је разлогом да дјелимично будем уздржан у коначној оцјени.

Образложења виђена у медијима, а која су вјероватно добијена од некога из Националног савјета, далеко су од минимума стручности и етике. Заправо је ријеч о снопу великих лажи, малих лажи и полуистина.

Велика је лаж да на овом универзитету постоји примјер да је неко магистрирао и докторирао за мјесец и по дана. Ако се тако нешто докаже, лично ћу се заложити да се тај универзитет затвори.

Тачно је да поједини професори предају на више департмана, што је законски неспорно када су у питању заједнички предмети, попут страних језика, а што је веома једноставно изводљиво на интегрираном универзитету попут овога.

Раскорак између Закона о боравку странаца и правила КАПК-а нипошто не може бити адут против Универзитета. А што се тиче примједбе да је неки професор ангажован у некој служби у Црној Гори, није у надлежности Универзитета, а још мање КАПК-а и Националног савјета да обавештајно истражују радни статус тих професора у њиховим земљама.

Чињеница да су бројни професори овог универзитета докторирали управо на овом универзитету не може бити ваљан аргумент за одбијање акредитације из разлога што ни КАПК ни Национални савјет нису надлежни за одлучивање о валидности диплома, за шта су надлежни искључиво влада и ресорно министарство, о чему је влада усвојила закључак у октобру 2016. године. То значи да су оба регулаторна тијела била обавезна да поступају по одлуци владе. Тенденциозност одлука на оба нивоа раскринкава се на примјеру акредитације програма права у првом кругу и програма енглеског језика и књижевности у другом кругу, гдје ниједна примједба од навођених на оба нивоа није узета у обзир. Другим ријечима, промакло им. Примјер проректорице проф. др Амене Лукач је у томе најочитији, гдје је у предмету енглески језик и књижевност прихваћена као професор, иако је докторирала на овом универзитету, а у другом одбијеном предмету тврди се да нема радну дозволу, иако је ријеч о држављанину Србије.

Јасно је да група професора олигархијски држи високо образовање у свом посједу не допуштајући било коме да формира кадрове мимо њиховог интересног благослова, чиме се безочно демонстрира моћ монопола, што представља пошаст која блокира сваки покушај оздрављења и развоја образовног система.

Ако је могуће да се бивши потпредсједник КАПК-а, извјесни Теодоровић, у медијима хвалише да је он спријечио акредитацију Универзитета у Новом Пазару, гдје је ту стручно и независно одлучивање? Само на први поглед све ово може да зачуди. Кад се мало размисли схвати се да су чланови ових тијела у директном сукобу интереса, те да нипошто не могу правично одлучивати о конкурентским високошколским установама у односу на оне чији су упосленици.

Не бих искључио да је ово и нека врста узвраћања ударца на моје ставове изречене са позиције предсједника Одбора за образовање о питању ових тијела те неопходних реформи образовања, гдје ће на удару бити управо олигархијске групе које гуше сваку позитивну иницијативу у систему образовања, као и то да сам им се замјерио што сам са исте позиције подржао такозване старе студенте у продужењу рока студирања, укључујући и магистранде и докторанде.

Један од кључних адута у елаборату за оснивање сваког универзитета јесте друштвени значај, што је у овом случајно тако изражено, а тенденциозно игнорисано од надлежних тијела. Ово је једини универзитет у земљи на коме се Бошњаци, као и припадници других националних заједница, осјећају своји на своме у пуном достојанству и слободи очувања и афирмације свог идентитета, против чега су осионо усмјерене овакве одлуке. Може ли се замислити како би реаговала српска службена, академска и опћа јавност када би, рецимо, неко тијело из Сарајева десет година опструирало акредитацију неког универзитета у Бањалуци. Очекујем адекватну реакцију и у овом случају од свих, а посебно од Владе Републике Србије.

Оваквим одлукама показано је потпуно одсуство свијести и одговорности за стабилност овог дијела земље, у чему је улога овог универзитета незаобилазна. Када сам правио прве кораке у оснивању Универзитета, један пријатељ из иностранства ми је рекао: „Ниједан народ није добио универзитет без пушке.” А ја сам му одговорио: „Бићу први који је доказао да је то могуће.”

Вјерујем да ће се управа Универзитета поново обратити Управном суду, гдје је и до сада било разумијевања, овај пут са захтјевом коначне одлуке, као и да покрене судске кривичне поступке против одговорних, попут Теодоровића, Долићанина, Вујичићеве и сличних који су злоупотребом службених положаја студентима и Универзитету нанијели несагледиву материјалну и нематеријалну штету. Такођер, препоручујем Универзитету да у наредном периоду широм отвори врата и покаже свим добронамјерним квалитете којима ће се поносити све наше генерације.

И нека знају сви наши студенти и њихови родитељи, као и пријатељи, али и непријатељи овог универзитета, да шака злобника вођена мржњом и уским личним и нечасним интересима није дорасла да заустави бакљу знања и просперитета оличену у Интернационалном универзитету у Новом Пазару.

Муамер Зукорлић
народни посланик, предсједник Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво

Зукорлићево писмо „Политици” послато је са мејла Бошњачке демократске заједнице Санџака