Ђенерали и генерали

И овог октобра, слободарски Београд је прославио дан свог ослобођења. Поново се на Теразијама развило козарачко коло, младићи с петокракама и титовкама играли су победничке игроказе слободе на београдским улицама. Обузети дужним пијететом, српски политичари су у ставу мирно држали ватрене говоре. Помињани су руски маршали и славни комунистички генерали који су Београду донели слободу.

Разумљиво – о ђенералу и војводи Петру Бојовићу није било ни речи. А и зашто би? Као осведочени ратник којег је и непријатељски немачки окупатор поштовао – стари српски војвода Петар Бојовић је Други светски рат провео у својој кући у Београду. Уочи Светог Јована 19. јануара 1945. године – у војводину кућу је насилно упала група младих комуниста и безбожника с намером да га избаце на улицу и да се у њу уселе. Часна старина и јунак Кумановске битке, начелник штаба Прве армије српске војске у балканским ратовима, начелник Врховне команде у албанској голготи, командант прослављене Прве армије у Првом светском рату – није се дао. Са својих 86 година поносно се успротивио и стао испред анархиста. Претучен до смрти, на таљигама је однесен на гробље. Када је Београдом прострујала вест да је убијен чувени српски ђенерал  – комунистичка управа града Београда је преко радија запретила саопштењем да ће свако ко оде на гробље да упали свећу Петру Бојовићу – бити стрељан.

Потресно до те мере – да се човек запита, да ли је могуће? Да ли седамдесет година касније можемо бити равнодушни пред стидом који нас обузима због овог безумља и злочина?

Вест да су црногорске службе безбедности недавно, на дан избора у овој некадашњој југословенској републици ухапсиле српског жандармеријског генерала Братислава Дикића – такође у Србији никога није оставила равнодушним. Несрећни генерал из Ниша који је пре неколико година на брзину и под сумњивим околностима смењен па пензионисан, правдао се да није у Црну Гору дошао да свргне са власти Мила Ђукановића, већ да је кренуо пут Острога – на причест. Да се на том исцелитељском месту помоли Богу за своје нарушено здравље. Али, уместо божије милости, стигла га је челична рука црногорских „служби безбједности“ које будним оком чувају суверенитет и своју државност.

Коју су, ни мање ни више, желели да сруше терористи приспели, па откуд би другде него – из Србије. Неће ваљда из Албаније, или из Хрватске – одакле у Црну Гору традиционално теку само мед и млеко.

Ова кафкијанска рашомонијада у коју је, како се помиње, прсте умешао и један конобар из Јагодине, личи на трећеразредни нискобуџетни трилер – склепан у јефтиној продукцији неке латиноамеричке банана државице. У којем глуме натуршчици и неталентовани ентузијасти. У којем је сва драматургија подређена само једном циљу – опстанак „биг боса“ на трону.

Каква је улога у овој баљезгарији додељена несрећном српском генералу? Да ли је посреди само помињаних 100.000 евра или је улог много већи, бојим се да се, као и много пута до сада, никада до краја неће разазнати. Путем медија обавештени смо да су црногорске власти према српском генералу поступале коректно, сем у једном тренутку – када је био везан. Тада је извесни специјални полицајац, то јест црногорски чувар поретка и државног суверенитета, запретио Дикићу рекавши му: „Шта ме гледаш бленто, хоћеш да те залепим“! Који је то јунак који би на везаног човека да подигне руку?

Између два наведена догађаја и између две високе официрске личности о којима је реч – ни у траговима не постоји знак једнакости. Напротив. Сем што су и Бојовић и Дикић Срби. Народ који је у ђенералским униформама изнедрио националне громаде, попут њега, Мишића, Путника, Степе Степановића  – постиђен је вестима које ових дана стижу из Монтенегра. Због срамотне колективне фрустрације са којом смо суочени – људски је да покушамо да вратимо самопоуздање, поштовање и веру у једно од најчаснијих занимања у бременитој сукобима и ратовима српској историји.

У вери да је свако невин док се не докаже да је за нешто крив – ко, како, чиме и каквим делима заслужује да понесе звање српског генерала? Како је то пошло за руком несрећном Дикићу? Ко га је пустио низ воду? Ко га је гурнуо у блато? Да ли је то његова похлепа или је изманипулисан и насамарен? Ако јесте – од кога? Ко му је поверио главну улогу у водвиљу због којег се сви осећамо посрамљено и понижено? Ко би то да шамара српске генерале?

Ако истину нећемо сазнати никада – нешто памети и стида не би нам било на одмет.

Глумац, редитељ, сценариста