Наше каријере иду час горе, час доле

Нажалост, не познајем тај део Европе, али би за мене била велика радост да дођем у Београд, каже Наташа Апана (1973), француска књижевница и преводилац, пореклом са Маурицијуса, чији је пети роман „До сутра” управо објављен и код нас у издању „Клија” у преводу Љиљане Мирковић. Српски издавач најављује њен долазак у Београд на пролеће.

Рођена и одрасла на Маурицијусу, у породици индијског порекла, Наташа Апана је у свом завичају радила као новинарка. У Француску се преселила 1998. године када је активно почела да се бави писањем и тврди да је данас књижевна сцена на Маурицијусу веома динамична, да има пуно младих писаца који пишу на француском, енглеском и креолском и чак се поигравају у поезији са сва три језика. Њен роман „Последња браћа” из 2007. освојио је бројне награде и преведен је на 16 језика, а романи с почетка каријере, на пример „Хриди златног праха” из 2003. и „Анина свадба” из 2005, донели су јој бројна литерарна признања.

„До сутра” је њен пети роман (ове године објавила је и шести „Tropique de la violence”), у коме млада новинарка Анита, која је стигла у Париз такође са Маурицијуса, има амбиције да постане писац, удаје се за провинцијалца Адама и одлази с њим у његов завичај, на југозапад, на обалу Атлантског океана где живе са кћерком Лором. Усред мoнотоније свакодневице у коју су неминовно упали, у њихов живот стиже Адел, имиграткиња са Маурицијуса, која у њима буди креативност. Анита пише роман надахнута њеним животом, Адам слика...

Ваш роман „До сутра” написан је са толико снаге као да сте и сами дубоко преживели све о чему сте писали. Има ли у њему аутобиографских елемената?

Верујем да се ми романсијери трудимо, и то са највећом могућом прецизношћу и искреношћу, да увек отелотворимо наше личности, чак и кад су наши ликови далеко од нас, на пример, по годинама, идентитету, полу или кад су потпуно другачије личности. У том смислу „До сутра” садржи елементе личног. После рођења кћерке имала сам један дужи период у коме писање више није имало онакво место у мом животу као пре тога. Поставила сам себи питање о настанку оног заноса који називамо инспирацијом, о времену које је прошло и о начину на који нас то време промени.

Јунакиња вашег романа Анита делује крхко. Веома је осетљива на боју своје коже, на расизам, а на једној забави у Паризу каже:„Мени овде није место”.

Не, није она крхка. Пре бих рекла да је веома осетљива особа као што је то често случај са онима који живе далеко од земље у којој су рођени. Они проводе своје време преиспитујући своје поступке и своје речи, они су коректни и погађа их туђа некоректност. Анита себи поставља многа питања зато што је и уметница.

Она такође сања о великом успеху. Ви откривате, са великим надахнућем и разумевањем, њене фрустрације које су готово исте за већину жена данас?

Верујем да све жене данас мање или више добро познају та осећања, јер су принуђене да жонглирају између посла, породичног живота и друштвених стега. Линија наших каријера често иде час узлазном, час силазном линијом.

У вашем случају чини се да је та линија углавном узлазна: ваше књиге су веома читане и награђиване, објављује их „Галимар”... Јесте ли имали тренутке обесхрабрења?

Наравно, врло често. Имала сам један дуг период када ништа нисам објављивала, јер ми се чинило да ништа што бих написала није довољно добро и имала сам идеју да радим хиљаду других ствари. Међутим, тешко је одустати од писања, тог посла који је спор и понекад чудан. У сваком случају, ја немам ту сигурност и ту самоувереност коју имају извесни писци.

Рођени сте и одрасли на Маурицијусу, као и ваша јунакиња Анита. Када сте одлучили да се преселите у Француску?

Први пут сам боравила у Француској почетком деведесетих година и поново сам дошла 1998. Од тада живим ту и осећам се као да сам овде одувек. Једно кратко време сам живела на острву Мајот на коме се дешава и радња мог новог романа. Када бих рекла некоме са Маурицијуса да пишем о острву Мајот, тај би прокоментарисао:„Ах, вратила си се Индијском океану”. Као да сам се вратила у фиоку у којој ми је место и као да немам право да пишем о другим стварима осим о Индијском океану. С друге стране, на острву Мајот ме нису сматрали „њиховом” већ Мауританком.

Потичете из индијске традиционалне породице. Које вредности су типичне за њу?

Рад, породица, поштовање традиције. То су све лепе ствари али које понекад могу деловати брутално ако их схватите буквално.

Ваш нови роман који помињете и који је објављен ове године, представљен је у француској штампи као „емотивна и литерарна бомба”. Слажете ли се с тим мишљењем?

Нисам ја та која може да коментарише оно што је речено о мом роману, јер су то често изрази који треба да изазову одређени ефекат, зар не? Свиђа ми се, међутим, што је књига доживела експлозију читаности и што се читаоци са разних делова света поистовећују са мојим ликовима.