Naše karijere idu čas gore, čas dole

Nažalost, ne poznajem taj deo Evrope, ali bi za mene bila velika radost da dođem u Beograd, kaže Nataša Apana (1973), francuska književnica i prevodilac, poreklom sa Mauricijusa, čiji je peti roman „Do sutra” upravo objavljen i kod nas u izdanju „Klija” u prevodu Ljiljane Mirković. Srpski izdavač najavljuje njen dolazak u Beograd na proleće.

Rođena i odrasla na Mauricijusu, u porodici indijskog porekla, Nataša Apana je u svom zavičaju radila kao novinarka. U Francusku se preselila 1998. godine kada je aktivno počela da se bavi pisanjem i tvrdi da je danas književna scena na Mauricijusu veoma dinamična, da ima puno mladih pisaca koji pišu na francuskom, engleskom i kreolskom i čak se poigravaju u poeziji sa sva tri jezika. Njen roman „Poslednja braća” iz 2007. osvojio je brojne nagrade i preveden je na 16 jezika, a romani s početka karijere, na primer „Hridi zlatnog praha” iz 2003. i „Anina svadba” iz 2005, doneli su joj brojna literarna priznanja.

„Do sutra” je njen peti roman (ove godine objavila je i šesti „Tropique de la violence”), u kome mlada novinarka Anita, koja je stigla u Pariz takođe sa Mauricijusa, ima ambicije da postane pisac, udaje se za provincijalca Adama i odlazi s njim u njegov zavičaj, na jugozapad, na obalu Atlantskog okeana gde žive sa kćerkom Lorom. Usred monotonije svakodnevice u koju su neminovno upali, u njihov život stiže Adel, imigratkinja sa Mauricijusa, koja u njima budi kreativnost. Anita piše roman nadahnuta njenim životom, Adam slika...

Vaš roman „Do sutra” napisan je sa toliko snage kao da ste i sami duboko preživeli sve o čemu ste pisali. Ima li u njemu autobiografskih elemenata?

Verujem da se mi romansijeri trudimo, i to sa najvećom mogućom preciznošću i iskrenošću, da uvek otelotvorimo naše ličnosti, čak i kad su naši likovi daleko od nas, na primer, po godinama, identitetu, polu ili kad su potpuno drugačije ličnosti. U tom smislu „Do sutra” sadrži elemente ličnog. Posle rođenja kćerke imala sam jedan duži period u kome pisanje više nije imalo onakvo mesto u mom životu kao pre toga. Postavila sam sebi pitanje o nastanku onog zanosa koji nazivamo inspiracijom, o vremenu koje je prošlo i o načinu na koji nas to vreme promeni.

Junakinja vašeg romana Anita deluje krhko. Veoma je osetljiva na boju svoje kože, na rasizam, a na jednoj zabavi u Parizu kaže:„Meni ovde nije mesto”.

Ne, nije ona krhka. Pre bih rekla da je veoma osetljiva osoba kao što je to često slučaj sa onima koji žive daleko od zemlje u kojoj su rođeni. Oni provode svoje vreme preispitujući svoje postupke i svoje reči, oni su korektni i pogađa ih tuđa nekorektnost. Anita sebi postavlja mnoga pitanja zato što je i umetnica.

Ona takođe sanja o velikom uspehu. Vi otkrivate, sa velikim nadahnućem i razumevanjem, njene frustracije koje su gotovo iste za većinu žena danas?

Verujem da sve žene danas manje ili više dobro poznaju ta osećanja, jer su prinuđene da žongliraju između posla, porodičnog života i društvenih stega. Linija naših karijera često ide čas uzlaznom, čas silaznom linijom.

U vašem slučaju čini se da je ta linija uglavnom uzlazna: vaše knjige su veoma čitane i nagrađivane, objavljuje ih „Galimar”... Jeste li imali trenutke obeshrabrenja?

Naravno, vrlo često. Imala sam jedan dug period kada ništa nisam objavljivala, jer mi se činilo da ništa što bih napisala nije dovoljno dobro i imala sam ideju da radim hiljadu drugih stvari. Međutim, teško je odustati od pisanja, tog posla koji je spor i ponekad čudan. U svakom slučaju, ja nemam tu sigurnost i tu samouverenost koju imaju izvesni pisci.

Rođeni ste i odrasli na Mauricijusu, kao i vaša junakinja Anita. Kada ste odlučili da se preselite u Francusku?

Prvi put sam boravila u Francuskoj početkom devedesetih godina i ponovo sam došla 1998. Od tada živim tu i osećam se kao da sam ovde oduvek. Jedno kratko vreme sam živela na ostrvu Majot na kome se dešava i radnja mog novog romana. Kada bih rekla nekome sa Mauricijusa da pišem o ostrvu Majot, taj bi prokomentarisao:„Ah, vratila si se Indijskom okeanu”. Kao da sam se vratila u fioku u kojoj mi je mesto i kao da nemam pravo da pišem o drugim stvarima osim o Indijskom okeanu. S druge strane, na ostrvu Majot me nisu smatrali „njihovom” već Mauritankom.

Potičete iz indijske tradicionalne porodice. Koje vrednosti su tipične za nju?

Rad, porodica, poštovanje tradicije. To su sve lepe stvari ali koje ponekad mogu delovati brutalno ako ih shvatite bukvalno.

Vaš novi roman koji pominjete i koji je objavljen ove godine, predstavljen je u francuskoj štampi kao „emotivna i literarna bomba”. Slažete li se s tim mišljenjem?

Nisam ja ta koja može da komentariše ono što je rečeno o mom romanu, jer su to često izrazi koji treba da izazovu određeni efekat, zar ne? Sviđa mi se, međutim, što je knjiga doživela eksploziju čitanosti i što se čitaoci sa raznih delova sveta poistovećuju sa mojim likovima.