Промаја на граници

Већ месецима припадници Војске Србије и МУП-а налазе се на терену – у саставу летос основаних Заједничких снага војске и полиције ангажовани су на додатном обезбеђењу граница према Македонији и Бугарској.

Послати су тамо са задатком да сузбију илегалне преласке државне међе, како би се спречило да. након што су многе европске земље на своје границе поставиле физичке баријере, Србија постане принудни прихватни центар за невољнике из ратом и економски разорених држава Блиског и Средњег истока који би овде били блокирани на свом путу на запад Европе.

Требало је да се деси сеоба народа да схватимо да нам на границима дува промаја. Како смо дошли до тога да нам граница постане замишљена линија, коју је малтене лакше прећи преко ливаде или кроз шуму него ићи на гранични прелаз и „ризиковати” незгодна питања од стране цариника или полицајаца?

Државну међу је до 2005. обезбеђивала војска: караулама су командовале старешине, а граничари су били младићи на одслужењу војног рока који су ишли у патроле, постављали заседе и у јавности били препознатљиви и по својим службеним псима – немачким овчарима. Али, полиција није имала довољно људи да преузме све задатке које су деценијама пре тога обављали војници.

Да буде јасно – полиција на граници јесте стандард европских држава, али то не значи да безбедност на државној међи треба да буде лошија. Да иронија буде већа, сада многе европске државе ангажују војску на заштити граница.

Међутим, после укидања обавезе служења војног рока, Србија више нема довољно војника за попуну караула.

А да је ситуација на границама Србије постала озбиљна, потврдио је недавно и директор БИА Александар Ђорђевић, човек који иначе не даје изјаве.

„С нарочитом пажњом пратимо потенцијално коришћење мигрантских канала за транзит терориста, због чега је на иницијативу агенције, а у сарадњи с МУП-ом Србије и уз подршку међународног партнера створен ефикасан систем за проверу ове категорије лица”, рекао је Ђорђевић на пријему поводом Дана БИА.

Речи упозорења могу се чути и у војним круговима. Школа националне одбране организовала је научни скуп „Србија и стратегијска раскршћа” на којем је свој рад представио мајор др Срђан Старчевић, с Катедре друштвених наука Војне академије. Он је с политиколошко-социолошког приступа анализирао могуће последице Арапског пролећа на безбедност Европе, али је као официр указао на проблеме с којима се суочава Војска Србије.

„Ангажовање снага ВС на заштити дела државне границе поставља пред Републику Србију ново питање: да ли је потребна промена величине наше војске, а можда и формирање јединица обучених и опремљених за контролу границе, посебно када се има у виду да мигрантска криза већ дуго траје и да је неизвесно колико ће се одужити? Одговор на ово питање требало би да буде резултат озбиљне и свестране анализе на државном нивоу”, сматра Старчевић.

Безбедност државе почиње и завршава се на њеним границама, реченица је која се може чути од старе гарде безбедњака. У њихово време илегални прелазак (тада југословенске) границе био је врхунац драме за сваког ко се одлучи на тај корак. Без обзира на то да ли је реч о емигрантима који су одлазили на Запад преко Италије или Аустрије, или о терористима који попут хрватских екстремиста који су с оружјем ушли у Југославију 1972. године, али су убрзо разбијени у акцији „Радуша”.

Па и у освит распада СФРЈ није било лако илегално прећи границу, чак је и Мартин Шпегељ 1990. године „калашњикове” за потребе хрватског Збора народне гарде кријумчарио камионима уз помоћ сарадника на граничним прелазима, а не преко зеленог појаса. У другој половини те деценије, уочи рата на Косову и Метохији, на удару се нашла граница СР Југославије према Албанији. Оружје се у јужну покрајину пребацивало богазама преко Проклетија, али када су средином 1998. године, окаснелом одлуком, војсци дата овлашћења да интервенише у ширем пограничном појасу ти канали су у знатној мери пресечени. Граничари су свој посао обављали и под бомбама НАТО-а, све док се нису повукли у складу с Кумановским споразумом.

Када је полиција преузела посао граничара, веровало се у светлу европску будућност без граница. Чак су и неки припадници Граничне полиције били забринути за своју професионалну будућност, јер кога занима граница између Србије и Бугарске када смо окружени земљама ЕУ и НАТО-а? Било је међу њима и оних који су млађим колегама саветовали да вребају прилику да се убаце у Фронтекс. Реч је о граничној агенцији ЕУ за коју се касније испоставило да није у стању да ефикасно помогне својој чланици Грчкој пред мигрантским таласом.

Ипак, било је стручњака који су упозоравали на значај ефикасне заштите граница, попут др Драгана Г. Живковића који је 2008. године објавио књигу „Граница изазов за безбедност”. У овој студији он је свестрано анализирао моделе обезбеђења државне међе и то у три варијанте. У првој је систем граничне заштите у надлежности граничних јединица војске деташованих у МУП, у другој је систем интегрисаног управљања границом у надлежности Пограничне полиције МУП-а док је трећа понуђена варијанта стварање граничне гарде Србије као самосталног субјекта. По овој идеји органи и јединице граничне гарде обављали би службу граничне и прекограничне безбедности на државној граници, граничним прелазима, путевима, насељеним местима и по дубини целокупне територије државе.

Деценију пошто смо прихватили европски стандард заштите границе, војску заменили полицијом, могло би се рећи да смо пре тога у ствари били визионари за Брисел, будући да, како ствари стоје, ангажовање војске на граници постаје европски (незванични) стандард.

Какве су међународне околности, имајући у виду кризна жаришта у Сирији, Ираку и Либији која генеришу миграције и тероризам, као и кризу ЕУ, може се рећи да је визија о Европи без граница утопија. Али, историја је пуна преокрета: Мађари су 1989. године славили када су исекли бодљикаву жицу на граници према Аустрији, а сада су је поставили дуж границе са Србијом, Хрватском и Словенијом.

Једног дана ће и талас илегалних миграција и опасност од тероризма постати прошлост. Можда ћемо тада с мађарске жице скидати бодље за успомену, као што су и каменчићи из Берлинског зида постали сувенири.

До тада, граница Србије не сме бити само замишљена линија.