Promaja na granici

Već mesecima pripadnici Vojske Srbije i MUP-a nalaze se na terenu – u sastavu letos osnovanih Zajedničkih snaga vojske i policije angažovani su na dodatnom obezbeđenju granica prema Makedoniji i Bugarskoj.

Poslati su tamo sa zadatkom da suzbiju ilegalne prelaske državne međe, kako bi se sprečilo da. nakon što su mnoge evropske zemlje na svoje granice postavile fizičke barijere, Srbija postane prinudni prihvatni centar za nevoljnike iz ratom i ekonomski razorenih država Bliskog i Srednjeg istoka koji bi ovde bili blokirani na svom putu na zapad Evrope.

Trebalo je da se desi seoba naroda da shvatimo da nam na granicima duva promaja. Kako smo došli do toga da nam granica postane zamišljena linija, koju je maltene lakše preći preko livade ili kroz šumu nego ići na granični prelaz i „rizikovati” nezgodna pitanja od strane carinika ili policajaca?

Državnu među je do 2005. obezbeđivala vojska: karaulama su komandovale starešine, a graničari su bili mladići na odsluženju vojnog roka koji su išli u patrole, postavljali zasede i u javnosti bili prepoznatljivi i po svojim službenim psima – nemačkim ovčarima. Ali, policija nije imala dovoljno ljudi da preuzme sve zadatke koje su decenijama pre toga obavljali vojnici.

Da bude jasno – policija na granici jeste standard evropskih država, ali to ne znači da bezbednost na državnoj međi treba da bude lošija. Da ironija bude veća, sada mnoge evropske države angažuju vojsku na zaštiti granica.

Međutim, posle ukidanja obaveze služenja vojnog roka, Srbija više nema dovoljno vojnika za popunu karaula.

A da je situacija na granicama Srbije postala ozbiljna, potvrdio je nedavno i direktor BIA Aleksandar Đorđević, čovek koji inače ne daje izjave.

„S naročitom pažnjom pratimo potencijalno korišćenje migrantskih kanala za tranzit terorista, zbog čega je na inicijativu agencije, a u saradnji s MUP-om Srbije i uz podršku međunarodnog partnera stvoren efikasan sistem za proveru ove kategorije lica”, rekao je Đorđević na prijemu povodom Dana BIA.

Reči upozorenja mogu se čuti i u vojnim krugovima. Škola nacionalne odbrane organizovala je naučni skup „Srbija i strategijska raskršća” na kojem je svoj rad predstavio major dr Srđan Starčević, s Katedre društvenih nauka Vojne akademije. On je s politikološko-sociološkog pristupa analizirao moguće posledice Arapskog proleća na bezbednost Evrope, ali je kao oficir ukazao na probleme s kojima se suočava Vojska Srbije.

„Angažovanje snaga VS na zaštiti dela državne granice postavlja pred Republiku Srbiju novo pitanje: da li je potrebna promena veličine naše vojske, a možda i formiranje jedinica obučenih i opremljenih za kontrolu granice, posebno kada se ima u vidu da migrantska kriza već dugo traje i da je neizvesno koliko će se odužiti? Odgovor na ovo pitanje trebalo bi da bude rezultat ozbiljne i svestrane analize na državnom nivou”, smatra Starčević.

Bezbednost države počinje i završava se na njenim granicama, rečenica je koja se može čuti od stare garde bezbednjaka. U njihovo vreme ilegalni prelazak (tada jugoslovenske) granice bio je vrhunac drame za svakog ko se odluči na taj korak. Bez obzira na to da li je reč o emigrantima koji su odlazili na Zapad preko Italije ili Austrije, ili o teroristima koji poput hrvatskih ekstremista koji su s oružjem ušli u Jugoslaviju 1972. godine, ali su ubrzo razbijeni u akciji „Raduša”.

Pa i u osvit raspada SFRJ nije bilo lako ilegalno preći granicu, čak je i Martin Špegelj 1990. godine „kalašnjikove” za potrebe hrvatskog Zbora narodne garde krijumčario kamionima uz pomoć saradnika na graničnim prelazima, a ne preko zelenog pojasa. U drugoj polovini te decenije, uoči rata na Kosovu i Metohiji, na udaru se našla granica SR Jugoslavije prema Albaniji. Oružje se u južnu pokrajinu prebacivalo bogazama preko Prokletija, ali kada su sredinom 1998. godine, okasnelom odlukom, vojsci data ovlašćenja da interveniše u širem pograničnom pojasu ti kanali su u znatnoj meri presečeni. Graničari su svoj posao obavljali i pod bombama NATO-a, sve dok se nisu povukli u skladu s Kumanovskim sporazumom.

Kada je policija preuzela posao graničara, verovalo se u svetlu evropsku budućnost bez granica. Čak su i neki pripadnici Granične policije bili zabrinuti za svoju profesionalnu budućnost, jer koga zanima granica između Srbije i Bugarske kada smo okruženi zemljama EU i NATO-a? Bilo je među njima i onih koji su mlađim kolegama savetovali da vrebaju priliku da se ubace u Fronteks. Reč je o graničnoj agenciji EU za koju se kasnije ispostavilo da nije u stanju da efikasno pomogne svojoj članici Grčkoj pred migrantskim talasom.

Ipak, bilo je stručnjaka koji su upozoravali na značaj efikasne zaštite granica, poput dr Dragana G. Živkovića koji je 2008. godine objavio knjigu „Granica izazov za bezbednost”. U ovoj studiji on je svestrano analizirao modele obezbeđenja državne međe i to u tri varijante. U prvoj je sistem granične zaštite u nadležnosti graničnih jedinica vojske detašovanih u MUP, u drugoj je sistem integrisanog upravljanja granicom u nadležnosti Pogranične policije MUP-a dok je treća ponuđena varijanta stvaranje granične garde Srbije kao samostalnog subjekta. Po ovoj ideji organi i jedinice granične garde obavljali bi službu granične i prekogranične bezbednosti na državnoj granici, graničnim prelazima, putevima, naseljenim mestima i po dubini celokupne teritorije države.

Deceniju pošto smo prihvatili evropski standard zaštite granice, vojsku zamenili policijom, moglo bi se reći da smo pre toga u stvari bili vizionari za Brisel, budući da, kako stvari stoje, angažovanje vojske na granici postaje evropski (nezvanični) standard.

Kakve su međunarodne okolnosti, imajući u vidu krizna žarišta u Siriji, Iraku i Libiji koja generišu migracije i terorizam, kao i krizu EU, može se reći da je vizija o Evropi bez granica utopija. Ali, istorija je puna preokreta: Mađari su 1989. godine slavili kada su isekli bodljikavu žicu na granici prema Austriji, a sada su je postavili duž granice sa Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom.

Jednog dana će i talas ilegalnih migracija i opasnost od terorizma postati prošlost. Možda ćemo tada s mađarske žice skidati bodlje za uspomenu, kao što su i kamenčići iz Berlinskog zida postali suveniri.

Do tada, granica Srbije ne sme biti samo zamišljena linija.