Заплетене на Блиском, САД губе Далеки исток

Када земља из региона који је Бела кућа прогласила стожером своје спољне политике назове Барака Обаму „сином проститутке” и поручи му „да иде до ђавола”, јасно је да је са том политиком нешто кренуло по злу.

Као да вулгарности које је упутио Обами нису довољно захладнеле односе, председник Филипина Родриго Дутерте је Белој кући приредио још непријатних изненађења: недавно је у Пекингу изјавио да његова земља прекида блиске односе са САД да би се приближила Кини, да би пре неколико дана у Токију истакао да жели да амерички војници напусте његову земљу у наредне две године.

Тако је ексцентрични Дутерте довео у питање Обамин спољнополитички заокрет ка Азији на којем је шеф Беле куће радио откако је освојио први мандат. Хоће ли онда летос изабрани филипински председник урушити америчке планове за Азију? Питање се често поставља ових дана, али оно пренебрегава чињеницу да је Обамина стратегија већ неколико пута стављана на пробу због разлога који нису увек имали везе са Дутертеом и вероломним азијским партнерима, већ искључиво са америчком унутрашњом политиком и њеним старим опсесијама у свету.

Уверен да је његов претходник расипао новац, животе војника и добар глас Америке по ратиштима Авганистана и Ирака, Обама је обећао отклон од Блиског истока и окретање континенту од кога се очекује највећи економски напредак у 21. веку. Азија као тачка ослонца америчке спољне политике требало је да ојача трговинске, војне и дипломатске односе између САД и пацифичког региона и уједно пресече исто такве амбиције економски ојачале Кине. Део исте приче је и потписивање споразума о слободној трговини између земаља Тихог океана из којег је уочљиво изостављена Кина.

Поред традиционално добрих односа са Јапаном и Јужном Корејом, Бела кућа је проширила утицај и на Мјанмар, посебно после споразума војне хунте са „иконом људских права” Аунг Сан Су Ћи, и Вијетнамом, коме је пре неколико месеци укинула ембарго на увоз америчког оружја. Трвење између Филипина и Кине око територија у Јужном кинеском мору појачало је амерички утицај у Манили па је за време бившег председника Филипина потписан договор о отварању пет америчких војних база и заједничким патролама у спорним водама. Неспоразуми које земље попут Вијетнама или Филипина имају са Кином, која полаже право на готово цело Јужно кинеско море, ослонац су америчке стратегије за Азију. Ако је Кина опасност по њихове територијалне интересе, тешње војне и економске везе са САД саме се по себи намећу.

Пекинг, окуражен економским растом, оспорава ексклузивну економску зону неколико земаља и потражује острва у чијој се близини вероватно налазе богата налазишта нафте и гаса. То је и борба за морске путеве којима сваке године прође роба вредна пет хиљада милијарди долара. САД су подржале Филипине када су пред међународним трибуналом тужили и добили Пекинг због присвајања територије у којој су годинама рибарили филипински рибари. Американци су заузврат добили право на пет војних база на Филипинима, али онда је дошао Дутерте. Релативизовао је сукоб са Кином па током посете Пекингу није чак ни желео да отвара то питање да не би иритирао кинеске домаћине. Тиме је умањио значај америчке подршке, да би из Токија подвукао да је без Американаца тешко, али да ће успети. Да ли је то била само празна прича или зачетак новог тренда?

Како преноси „Форин полиси”, једна група стручњака за међународне односе сматра да су пацифичке земље временом постале зависне од америчке војне и обавештајне помоћи. Чланови филипинске владе упорно тврде да се ништа не мења у споразуму о америчким базама, заједничким патролама у Јужном кинеском мору и сарадњи америчких специјалаца са филипинским антитерористичким јединицама.

Са друге стране су аналитичари који предвиђају сигуран крај америчког прегруписавања у Азији. Они сматрају да ће се Филипини сигурно привити уз Пекинг и дати пример другим земљама региона, при чему све оне имају већу трговинску размену са Кином него са САД. Кина је Манили понудила јефтине кредите, а и остале земље вапе за кинеским инвестицијама. Стратешки тас неминовно ће превагнути на кинеску страну, тврди ова школа мишљења.

Да Обама није остварио све што је наумио, сведочи и то што Конгрес није ратификовао његов споразум о слободној трговини са земљама Пацифика. И поред упозорења да ће амерички углед бити озбиљно уздрман ако уговор не добије зелено светло до краја године, конгресмени одбијају да гласају док се не изабере нови председник. А оба председничка кандидата су истакла да се овом споразуму – противе.

Доналд Трамп је посебно доживљаван као претња Обамином приближавању Азији јер је изјавио да не би бранио Јапан и Јужну Кореју у случају напада ако дебело не плате за амерички безбедносни штит.

Срећа по Обаму што анкете веће шансе за победу дају Хилари Клинтон, државној секретарки из његовог првог мандата, која је са њим смишљала планове за Азију. Међутим, ма колико да су били вољни да економски и дипломатски марширају ка Азији, Хилари Клинтон и Обама су остали уплетени у блискоисточне сукобе пропуштајући да се више посвете Азији, за шта им нису криви ни Трамп ни Дутерте. Обама је задржао војску у Авганистану, вратио је део трупа у Ирак, покренуо интервенције у Либији и Сирији и кампању дроновима у земљама као што су Јемен или Пакистан. Хилари Клинтон је рушење Гадафија представила као врхунац свог мандата у Стејт департменту, а као кандидаткиња демократа најављује и далеко веће америчко војно ангажовање у Сирији. Изгледа да би и њој било тешко да иза себе остави Блиски и окрене се Далеком истоку.