Музика академика

48. БЕМУС

Целокупна клавирска музика Василија Мокрањца у извођењу Ратимира Мартиновића и симфонијска музика академика у извођењу симфонијског оркестра РТС-а са диригентом Бојаном Суђићем и низом солиста у сали Коларчерве задужбине.

Бемус протиче у знаку академика САНУ, најпре су око опере „Сутон” окупљена тројица старих академика, велика имена, сам Стеван Христић, па Иво Војновић и Јован Дучић. Наставило се са два концерта музике академика Василија Мокрањца, Станојла Рајичића, Дејана Деспића и Ивана Јевтића. Наручено дело Бемуса, младог Марка Ковача (класа академика Исидоре Жебељан), допуњава листу.

Имамо ли музике изван САНУ?

На првом концерту пијаниста Ратимир Мартиновић начинио је прави подвиг извођењем целокупног клавирског опуса Василија Мокрањца (1923–1984) у трајању од два и по сата у сали Скупштине града. Већ трећи концерт, у оквиру овогодишњег Бемуса, који је био бесплатан, показао је колики је број заинтересованих посетилаца који су седели по поду и стајали.

Опус Василија Мокрањца стоји у самом врху српске клавирске музике. Многа дела су овом приликом била откривајућа и за нас, а верујемо и за много младе публике која је била у сали. Оно што су заједничке карактеристике могло би се свести на узбуђени, вибрантни и мрачни тон његових композиција међу којима су се најквалитетније одржале на програмима наших пијаниста. Међу њима су Седам етида, Шест игара, свита Фрагменти и пре свега врхунски Одјеци (1973), круна целокупног стваралаштва (не можемо а да се не сетимо топлих речи и топлине звука нашег вечног Душана Трбојевића!).

Ратимир Мартиновић, сада редовни професор на Академији у Новом Саду, пијаниста са преко седам стотина одржаних реситала у свету и код нас, са посебним сензибилитетом тумачио је ово дело. У великој градацији, у подземном хуку злокобних интонација у ретким расветљењима, у медитацији, узбуђеном пијанизму, у дубини тона и вишезначности сваког акорда откривала се природа самог аутора, али и надградња пијанисте. Премијерно је овом приликом био изведен рани Менует као и нека ређе извођена дела која имају сигуран пут до наших сцена, међу њима Тема с варијацијама, Соната романтика, Сонатина у Це-дуру, свита Интима, Сонатина а-мол и низ мањих дела, захтевних и ефектних.

Мартиновић се овога пута подухватио невероватно тешког задатка, да сва дела изведе континуирано, да истакне њихове различите квалитете и домете, да се у том смислу подреди аутору и сам извођачки чин преусмери на стваралачку потку. Само зрели пијанисти изграђеног стила могу да се подједнако добро носе с малим формама као и са већим цикличним, свитним и сонатним. У тако дугом току трајања реситала ни једног момента није посустајала инспирација, ни један став није био исти, нити и једно дело занемарено. Високи интелктуализам, бриљантна техника и исти, мокрањчевски узнемирени, драматични тонус, красили су његову интерпретацију, сасвим у духу и стилу ауторових замисли.

На другом концерту симфонијског оркестра РТС-а на овогодишњем Бемусу слушали смо програм домаћих дела насталих у различитим периодима. Најпре је изведено поручено дело од стране Бемуса, младог аутора Марка Ковача (26) Словенска антитеза, дуо за клавир и оркестар, нека врста концерта у коме оркестар има моћну, доминантну и раскошну улогу. Клавирску деоницу извео је сам аутор.

 Трећи концерт за клавир и оркестар Станојла Рајичића сматра се једним од најбољих клавирских концерата у српској музици, али одавно није био изведен. Пијаниста Небојша Максимовић, пркосан, необичног изгледа, потиче из неког свог света у коме нема подилажења публици, нити фолирантског односа према партитури. Свирао је дело напамет, виртуозно, сигурно, концентрисано, у добром дијалогу с оркестром, у једном даху и без застанака.

Сасвим другачији, интиман и лирски свет дела Дејана Деспића Recitativo e Passacaglia funebre оп. 52а тумачила је нова звезда нашег челистичког неба, Ирена Јосифоска (20), са високим рафинманом, истанчаним осећајем за тон и фразу у камерном и прочишћеном звуку.

Иван Јевтић је својом Симфонијском поемом 1804. показао како се изазива пажња публике, прави „штос” и уводи фолклорни инструмент у уметничку музику. Солисткиња на гуслама, млада Бојана Пековић (19) свирала је и певала (!) истовремено у неколико солистичких наступа које грмљавина великог оркестра и ратоборни ударци дувача нису у томе онемогућавали. Необично, другачије, изазовно...

Лирска поема Василија Мокрањца писана за клавир и оркестар једно је од најнадахнутијих дела овог аутора и високо позиционирано у српској историји музике. Чулност, лирика, трагика делови су специфичног израза академика чијим је делима започео овај дводневни концертни циклус и њиме се и завршио.

Оркестар РТС-а и диригент Бојан Суђић имају мисију у нашем музичком животу. Да ли бисмо чули и једно домаће симфонијско дело да није овог ансамбла? Ретко или – не уопште.