Ко пита старе

Илегални домови за старе, традиционално, почетком јесени постају ударна тема у јавности, и то због неког инцидента. До тада као да за њих нико ни не мари. У ово доба године и инспекција појачава надзор. Похвално, нема шта. Али, шта то значи недужним корисницима који преко ноћи остану без крова над главом и обећане бриге?

У том црном вртлогу понеки изгубе и живот. Тако је, нажалост, било прошлог викенда, када је чак троје старих, болесних и слабо покретних страдало у пожару у дому у Панчеву, а још 11 је повређено. Дом је, наравно, био нелегалан, а инспекција га није на време запечатила. Газдарици злослутног објекта у срцу Панчева досад је двапут забрањиван рад. Ни суд и тужилаштво нису казнили власницу како треба, јер да јесу, можда овај срамни дом више не би ни постојао, а троје живота не би било угашено.

Како је све то могуће, чему онда инспекцијски надзор? Разговарају ли уопште представници министарства, суда и тужилаштва? На крају, брину ли сродници о својим старима када их за тек мало нижу цену смештаја у односу на лиценциране куће за „треће доба” одводе у домове који, очигледно је, годинама раде на црно?

Застрашујуће, али никога није брига! Да јесте, озлоглашени панчевачки дом не би трећи пут могао да послује на територији овог града и да при том у њему ради исто особље. Свакако нису ни лекари ни стручни неговатељи. О непостојању противпожарне заштите у објекту на три спрата и да не причамо.

Инспекција би сада могла да каже како власници домова у Србији генерално умеју добро да се припреме за добијање лиценце, а кад инспектори заврше обилазак, ти угланцани дворци за смештај старих престају да личе на оне које су инспектори проверили. Соба са два лежаја преко ноћи претвара се у четворокреветну, из кухиње изникне још једна соба, двориште постаје паркиралиште… Зато је важно, поручују надлежни, да корисници не бирају домове без лиценце, јер гаранција за такав смештај не постоји. Нижу се паметне реченице: „Не остављајте ближње у илегалним домовима”, „Такви објекти постојаће докле год тако поступате”.

Шаљу ли нам они то поруку да терет одговорности само грађани треба да носе на својим плећима? Где је ту држава?

У организацији Амити поручују да би држава свакако морала да буде  ефикаснија, а службе боље усаглашене. Конкретно, да би илегалци прешли у легалне воде, сматра Надежда Сатарић, требало би их више прогањати или их некако приволети да испуне стандарде. Уштеда од пет-шест хиљада динара за смештај у неком нерегистрованом дому носи, наиме, многоструко већи ризик по живот корисника. Најчешће се то ради због мањка новца, али и тада би требало питати особу да ли је сагласна да ту проживи остатак живота. У Србији то пође за руком тек свакој седмој особи која својевољно пристане да живи у приватном дому. У државној кући право на лични избор добије сваки осми грађанин. А оне из илегале, ко пита…