Снаге глупости јаче су од снага разума

Моји утисци о Београду су све бољи и бољи. Време је лепо, има сунца, али ипак имам у резерви кишобран, шали се француски писац Жером Ферари, алудирајући на свој први боравак у нашем граду у мају 2014. непосредно пре великих поплава, када је представио свој роман „Беседа о паду Рима” награђен Гонкуровом наградом 2012, и када је сваког дана лила киша као из кабла.

Овај пут био је гост издавачке куће „Чаробна књига” на управо завршеном Сајму књига, поводом изласка његовог новог романа „Принцип”. И овај нови Фераријев роман, као и претходни, објавила је „Чаробна књига” опет у преводу Мелите Лого Милутиновић која је за претходни превод добила и награду Милош Н. Ђурић.

Писац и филозоф, који каже кроз смех да је посетио наш град и прошле године и да је и тада падала киша, већ годинама предаје филозофију (у Алжиру, у Абу Дабију) и наставио је с послом професора чак и после Гонкурове награде с тим што се сада, како каже, „вратио кући” и предаје у Ајачију на Корзици. Мада је рођен у Паризу, као дете је своје распусте проводио на Корзици код бабе и деде, коју је описао и у свом претходном роману.

У роману „Принцип” он паралелно прати животе физичара Вернера Хајзенберга (1901–1976), добитника Нобелове награде 1932, и нашег савременика, младог претендента на звање филозофа који покушава да кроз живот познатог научника, суоченог са успоном нацизма, сагледа размере зла какво је и даље на делу у савременом свету.

Зашто сте узели живот Вернера Хајзенберга за базу своје приче у новом роману? Да ли је пресудно било његово суочавање са нацизмом?

Његов сукоб са нацизмом био је само један од разлога, али не и главни зашто сам пратио његов живот у овом роману. Он је развио чувени „принцип неодређености” и поставио основе квантне механике, па ме је занимао тај део физике и импликације које она има на свет. Најбоље бих то могао да илуструјем ако се позовем на цитат који сам дао на почетку књиге где стоји да „између говора и ћутања постоји земљоуз где се налазе гроб разума и гробови ствари”. Али, наравно, и сукоб са нацизмом имао је у роману важну улогу.

Рекли сте да сте поштовали историјске чињенице и да ништа код стварних личности нисте мењали. Колико је то ограничавало вашу машту?

Не мислим да се улога маште у једном књижевном делу ограничава на измишљање догађаја. Пошто је реч о некоме ко је стварно постојао, мислио сам да није умесно да измишљам ствари, поготово што је тај неко био веома интелигентан, чак генијалан. Заиста не би било укусно стављати му уста нешто што није рекао. Мене је нарочито занимало то што се на основу историјских чињеница у интерпретацији може доћи до врло занимљивих и често контрадикторних ствари. Дакле, морао сам добро да размислим да видим где би се ситуирала улога фикције у роману. Сву фикцију носи приповедач.

У роману кажете да су снаге глупости јаче од снага разума. Не звучи охрабрујуће?

Сматрам да је историја света добра илустрација те идеје. Охрабрујуће наравно, није, али је прилично истинито, бар на нивоу политике.

Пишете да је наивно веровати да би у свету политике требало да владају иста аристократска правила као у свету науке у којој су аргументи једино оружје.

То није општа идеја коју ја заступам. Хтео сам да покажем како немачки научници, а и изван тога, нису уопште схватили шта се дешава у Немачкој. С њихове стране постојала је велика наивност, тотално непознавање политичких и друштвених страсти. Они су, чак, презирали политички живот и мислили  су да могу себи да допусте да га презиру. Тридесетих година описивали су Хитлера као пајаца, кловна и није им падало ни на памет да би могао да донесе толику опасност. Њихова заслепљеност можда се може објаснити једном невероватном наивношћу.

Ако је нацизам највеће зло прошлог века, шта је највеће зло данас? Како сте доживели атентате у Француској?

У целој Европи настао је један веома лош и опасан период. У већини наших друштава владају напетости, а политичари доливају уље на ватру уместо да покушавају да смире ситуацију. Уопште не умеју да сагледају шта може да се догоди и ствари могу врло брзо да постану веома лоше. Уопште нисам оптимиста кад је о томе реч и мислим да се хитно морају пронаћи решења за модус коегзистенције разноликих култура које чине наша друштва. У Француској се дешава управо оно што је такозвана исламска држава желела да се догоди. Сви ти напади били су изведени са очигледним циљем да доведу до непремостивих јазова и ломова у друштву.

Како је ова књига дочекана од стране критичара, читалаца?

Добио сам одличне критике, а кад је реч о читаоцима није лоше прошла. Међутим, ја сам од почетка знао да то неће бити лака књига и да се не бави много привлачном темом. Мој проблем је, ако то уопште могу да назовем проблемом, у томе што пишем књигу коју морам да напишем. И са тог становишта сам веома задовољан.