Хоће у рудник, неће код приватника

Краљево – У халама предузећа „Техноопрема“ у Ушћу на Ибру, фабрици разних производа из области дрвопрерађивачке индустрије више од половине, од укупно 95 запослених, чине жене. Реч је о физички тежим, мушким пословима, јер како тврди власник Миланко Каровић, у овој варошици на средокраћи пута између Краљева и Рашке нема такве радне снаге, па је код њега конкурс за таква радна места стално отворен, али се кандидати слабо јављају иако је плата, како Каровић каже, солидна и редовна.

Ту, у истом месту, налази се фабрика металне галантерије „Економ“, која откако је у приватном власништву ради пуном паром. Недавно су попунили за сада потребан број инжењера и мајстора, али није ни ту ишло глатко, изостала је већа конкуренција иако су и овде повољни услови за рад и зараду. Недавно су у Краљеву службе филијале за запошљавање подуже трагале за будућим радницима у приватној фабрици конфекције. Једва је прикупљен довољан број незапослених за обуку како би се изашло у сусрет захтевима послодаваца за попуну радних места конфекционара.

Све је то противречно, пошто посао на овом подручју тражи око 13.000 грађана, стопа незапослености већа је од тридесет, а младих чак четрдесет одсто. Да све буде још неразумљивије, рецимо у поменутом Ушћу на Ибру, једино Срећко Бонџић, директор Ибарских рудника каменог угља, којима припада и овдашња јама „Тадење“, каже да нема већих невоља са запошљавањем рудара. Има довољно кандидата за јамске послове, додаје Бонџић, чак и младих заинтересованих за посао у јами, у којој сада ради око 180 рудара.

Зашто људи без посла радије прихватају рад и зараду „хлеба од девет кора“ него посао у халама код приватног власника? Одговори приватника су се углавном сводили на објашњење да се сада ни у руднику не ради баш ударнички, а никако по моделу Алије Сиротановића. Него, кажу, у јами се ради пет, највише шест сати, а ту је и могућност наводног боловања у време сезонских радова на селу, па и друге привилегије заостале од давих времена „нико не може да ме толико мало плати колико мало могу да радим“. Насупрот томе, приватници тврде да код њих плата, сваки динар, ипак мора да се заради, нема ленствовања и придиковања.

У руднику су нам још објаснили да овде као и у целој Србији већина приватника порезе и доприносе плаћа на износ минималца, што није случај за рудник, већ се плаћа на плату рудара од педесетак хиљада динара...

Може бити да је то, уз давно уврежено мишљење о наводно већој сигурности у државној фирми, један од јаких мотива радничког опредељења. Висина пензије им је битнија од категорије рада и зараде у страху да ће и сутра од те своте живети и беспослени потомци, а не само они – пензионери...