Атентати, чобани и вуци

Сви знамо за причу о баби – у неким верзијама, чобанчету – и вуку (који се, после мноштва лажних узбуна, на крају заиста појавио, али у то више нико није веровао). Сигурно нисам једини коме је ових дана на памет падала та вишеструко поучна приповед. Једино није јасно да ли је ово што се у последње време дешава по земљи Србији та коначна „појава вука” или је пак само још једно заигравање неодговорних и лакомислених чобана?

У једном се морам сложити са забринутим прорежимским коментаторима – ово је заиста озбиљна ствар. Али баш зато, ако је тако озбиљна, не би смела бити третирана онако како су је ових дана третирали Вучићеви министри, медији и аналитичари. За почетак, хајде да кренемо од најједноставнијег, што је на крају остало у магли након мноштва просутих речи и слова. Да ли је пронађено оружје било у „блиндираном аутомобилу” или „закопано” у „сандуцима”? И шта је са тим аутомобилом, који је поменут на почетку, а онда ишчилео из извештаја? Да ли га је (оружје и аутомобил) пронашао „случајни пролазник” (помињао се „грађевински радник”, који се ту затекао), полиција, или припадници премијеровог обезбеђења?

И коначно, независно од поменутих техникалија, кључна дилема: Да ли је ово (1) заиста био покушај атентата на председника владе; (2) да ли се можда ради о „упозорењу” неких моћних спољних и унутрашњих фактора или је (3) пак у питању „димна завеса” у режији саме власти ради спровођења неких чистки у БИА и војним службама? И шта год да је од тога у питању, ствар је врло озбиљна и тешко је рећи шта је од чега горе. Колико год, рецимо, не подносили Александра Вучића, нипошто се не може априори искључити могућност да је реч о оном првом или другом (атентат, упозорење), али, исто тако, ни да се ради о монтираној операцији неких амбициозних „спин доктора” из премијеровог окружења, усмереној на дизање рејтинга, скретање пажње са других афера или припрему терена за смене у безбедносним структурама.

Нажалост, ни премијерово редовно обраћање на ванредној конференцији за штампу није много помогло да се поменута магла разгрне. „Можда је случајно неко нешто оставио… Чекамо резултате парцијалног ДНК… Ако не нађемо ништа, онда ми је јасно о чему се ради… Мало је чудно… Рекли су ми момци из обезбеђења (а они су најбољи у Србији) да је то идеално место за атентат и да су они бирали то би било буквално једино место.” А онда опет, два минута касније: „Није био никакав покушај атентата, мене нико није ни пипнуо” (у одговору Д. Ј. Вучићевићу). Међутим, одмах потом следила је нова релативизација, тј. инсинуација која треба да сугерише да ипак нису чиста посла: „Рекао сам Небојши Стефановићу да ће оружје да пронађе на том и том месту... Он ме је назвао после пар минута и питао: ’Како си знао?’ Оружје је било баш тамо где сам рекао да ће бити. Ето, погодио сам.” А онда, још једном, при крају: „Ја мислим да је то неко тамо случајно оставио... Немам ниједан доказ да је неко хтео да ме убије... Можда се случајно поклопило... Мрзим кад политичари од себе праве хероје.”

Међутим, док је премијер ишао тактиком топло-хладно, његови сарадници и медији просто су се утркивали ко ће ствар представити таблоидније и драматичније. „Вучић смета многима у свету” (Ивица Дачић). „Вучић се налази на безбедној локацији” (Небојша Стефановић). „Атентат су спремали противници модернизације Србије” (Милош Вучевић). „Без Вучића Србија би отишла у прошлост и потонула у хаос” (Александар Вулин).

Оптимисти и они који упорно затварају очи пред ауторитарном природом актуелног политичког режима ову ће дискрепанцију тумачити као знак охрабрења, тј. као доказ да је, ето, сам Вучић ипак много бољи, опрезнији и разумнији од својих сарадника. Међутим, то је сумњива утеха. Уосталом, има ли икога ко озбиљно верује да су Вулин, Стефановић, Дачић, Михајловићева, Палма и остали, одједном и ничим изазвано, решили да „солирају” на овако важном питању? Или је, пре ће бити, у питању организована и координирана кампања у којој ће премијерови најближи сарадници да праве драму и „ложе”, док ће он, тобоже, „скромно” да смирује атмосферу и хлади? И да ли они заиста верују да се то не види и да није провидно и комично?

И шта после свега треба да мисле обични грађани или, на пример, ти безбројни „страни инвеститори” који, наводно, хрле да улажу у Србију – земљу у којој сваки час неко припрема државни удар и/или атентат на премијера? Или пак у којој премијер лично (или неко у његово име) режира „атентате” ради преузимања институција и постизања неких политичких циљева. Да ли је то тај допринос и „одлучни искорак” ка модернизацији, стабилизацији и нормализацији Србије – о којем актуелна власт толико говори и којим се хвали?

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, народни посланик