Куси мемоари

Знање о породичном стаблу Василија Крестића и казивање о широј и ужој породици, као и школовање, све до студија историје, уобичајено је и мало занимљиво. Сећање у ,,Запамћењима” постаје смислено тек с пријемом на Филозофски факултет, а узбудљивије уласком и радом у САНУ. Потоњи период Крестићевог живота има обележје стваралачког историографског рада и јавне политичке делатности.

О свом историографском раду Крестић је писао мало, поменувши два своја текста и две своје књиге, из иначе богатог стваралачког опуса. Та дела су у непосредној вези с његовим јавним наступима и исправним политичким благоназорима. Први текст објављен у „Политици”, о језику, нема значај који му је мемоариста придао, али има други, штампан у „Књижевним новинама”: „Генеза геноцида над Србима у Хрватској” (1986). Овим нарученим текстом, како и сам признаје (стр. 191), постао је популаран у српској јавности, знатно више него двема књигама учестало помињаним у „Запамћењима”: „Хрватско-угарској нагодби” и „Историји српске штампе у Угарској”.

Крестића су у животу пратиле многе непријатности, за неке не сноси никакву одговорност, али за неке сноси потпуну одговорност. Објективан читалац имаће разумевање за прву врсту лоших искустава, као што су: призор из 1941. с Мађаром Пиштом Вешцем, конфискација земље, медијска сатанизација и томе слично.

Друга врста непријатности је занимљивија и има обележје друштвене збиље, којој је и сам допринео радом на Филозофском факултету и Академији. За овај кратак осврт на „Запамћења” издвојио сам само неке појаве.

Крестић је признао, што заслужује посебну похвалу, да је врбован да ради за државну безбедност (стр. 109). Следећа реченица говори много о његовом будућем раду: „На такво моје образложење узвраћено ми је да њих занима све, па и разговори које ћу водити са својим колегама” (подвукао Р. Љ., стр. 109). Мада каже да га после рада на дисертацији у Будимпешти више нико није узнемиравао, овај усамљени бисер у „Запамћењима” нагло је пресечен, а ова радња остала недоречена.

О свом раду на Универзитету у Београду професор Крестић је писао зачуђујуће мало, за разлику од рада у САНУ, о чему је знатно опширније обавестио јавност. Али и то што је написао о раду на факултету има призвук непријатне нетрпељивости, што се најбоље запажа у причи о Бранку Петрановићу, која је у првом делу тачна, а у другом сасвим нетачна.

Афери с асистентом Драгом Роксандићем посветио је три странице, премало да би се рекла истина о овом далекосежном и болном Крестићевом искуству. Писац овог осврта је сведок свих тих збивања и активни учесник, те засигурно може да каже да је Крестић био у праву у сукобу са својим асистентом и да га је оправдано отерао с факултета. Сукоб Крестић–Роксандић мање се тицао факултета а знатно више политике, односно двеју обавештајних служби у земљи која је већ почела да се распада. У ову беспоштедну борбу били су умешани многи, од професора Филозофског и Правног факултета, до политичара и војног врха, а све то су, с много емоција, пратили медији. Моја подршка Крестићу на седницама Наставно-научног већа осигурала му је превагу на факултету, али је за многе остала тајна ко му је омогућио превагу споља. Будући да су Крестић и Роксандић били пиони у сукобу две обавештајне службе, лако је претпоставити ко је иза кога стајао.

Крестић је прећутао овај завршни и најзанимљивији део сећања у афери Роксандић, као што је прећутао и аферу с Бранком Прпом, која је, по мом дубоком уверењу, била наставак прве, само с другим и опаснијим играчем. Она је заташкана и препуштена чамотињи.

Још спорнији део Крестићевих „Запамћења” јесте писање о Васи Чубриловићу, његовом професору и добротвору. Запамтилац признаје да га је Чубриловић довео на факултет, што никада није било тајна, као што није била тајна да га је увео у САНУ. Мемоариста сада негира ово општепознато мишљење и каже да га је Дејан Медаковић предложио за дописног члана САНУ. Да то није истина поуздан сам сведок, и не само ја. Зашто је окренуо ћурак толико година после Чубриловићеве смрти, зна само он. Без Васе Чубриловића Василије Крестић био би изгубљени средњошколски професор историје у панонској равници.

Ово је кључни моменат „Запамћења” и како после ове ноторне неистине поклонити поверење мемоаристи о његовом раду у САНУ, посебно његовим оштрим сукобима с академиком Предрагом Палавестром и председником Академије Николом Хајдином, чему је посветио огроман простор у мемоарима.

Крестић је пажљиво бирао шта ће да напише, а још пажљивије је бирао шта неће да напише у „Запамћењима”. Њихова основна одлика је у ономе што је избегао да саопшти јавности а не у ономе што је саопштио, па ће по томе остати упамћен у мемоаристици.

Документарна вредност „Запамћења” у многим питањима је спорна, а књижевна вредност је слаба, танашна. Ово су строго контролисани и једнолинијски мемоари, без дашка и таласића. У њима нема колорита, ни ђалског, ни београдског; у њима нема живота, она су пустошна, али учтива. Онда када се наговештавао узбудљивији део казивања, запамтилац их је нагло прекидао. Стога „Запамћења” улазе у ред оних мемоарских списа који се нерадо читају, јер су највећим делом незанимљиви. Василије Крестић је знатно бољи као историк него као мемоариста.

Професор Филозофског факултета у Београду