Ревизионисти

Мирослав Лазански све чешће залази у повест српског и осталих народа и, с неке висине, дели свима лекције. У једној краткој белешци бранио је ставове Мирослава Перишића изнете у књизи о Сарајевском атентату, у којој је приложен само један доушнички документ о припремама атентата, каквих је било на десетине. Новинару Лазанском био је то довољан доказ да оптужи Беч зашто „том извештају није поклонио адекватну пажњу”. И, као неки свевишњи историографски судац, додао: „Докази су, дакле, ту, али неки би и даље да оптужују Србију за почетак Првог светског рата...” Тај који оптужује Србију сам ја, чије име није хтео да спомене („Политика”, 4. јануар 2015). Тиме се укључио у полемику коју сам водио с Милорадом Вучелићем у „Печату” и „Вечерњим новостима” и Боривојем Милошевићем у „Политици” о поводу за избијање Првог светског рата.

Овај увод не би имао смисла да сам заиста оптуживао Србију за избијање Првог светског рата. Тада и сада истичем да је влада Србије одговорна што није спречила видовданске атентаторе да изврше убиство престолонаследника Фердинанда, јер је то било у интересу српске државе и српског народа. Разлика у изреченој осуди Лазанског и мом погледу на последице Видовданског атентата више је него очигледна.

Нешто слично десило се и у коментару Лазанског „Клаудија” („Политика”, 1. јун 2016). Он се уплашио да Мило Ђукановић, неокомунистички господар Црне Горе, не постане „најозбиљнији историчар ових простора”. За такву тврдњу била му је довољна изјава у Народној скупштини да ни Мојковац (1916) ни Дубровник (1991) нису били у интересу Црне Горе. Господар је, још, додао: „Након Мојковца смо изгубили државу и нестали са мапе света, а након Дубровника угрозили смо неке темељне елементе црногорског друштва. Треба да извучемо наук и стриктно следимо националне интересе Црне Горе”. Овим речима, оцењује новинар, Ђукановић се придружио „ревизионистима историје”. И тако се Радош и Мило нађоше у истом ревизионистичком табору, иако су нам погледи о Српству и Првом светском рату сасвим различити!

Остављам по страни Јапан, Сутјеску, Клаудију Шифер, Бобија Фишера и место Црне Горе на земаљском шару, враћам се Мојковцу и Дубровнику. Године 1916. Црногорци су бранили Отаџбину, а 1991, као и у време Наполеонових ратова, трудили су се да прошире своју државу, с правом или не, остављам за дискусију. Разлика између ова два догађаја је огромна.

Тачно је да је Црна Гора нестала као држава неколико дана после Мојковачке битке потписивањем капитулације, али за њену одбрану и опстанак важнија је била одбрана Ловћена, неколико дана раније. Падом Ловћена Црна Гора више није имала могућности да се одбрани. Мојковац је дошао касно, али га је сердар Јанко Вукотић бранио часно и витешки.

Битка на Мојковцу била је 5. и 6. јануара 1916. године. Ради очувања српског јединства проглашена је битком која је спасла србијанску војску и омогућила јој одступницу. То није тачно, јер се србијанска војска већ повукла преко Црне Горе и била у Скадру и многим приморским местима. Дакле, храбри црногорски борци на Мојковцу бранили су своју државу, часно и поштено, а не другог. Знао је то и Милован Ђилас, који је писао у „Бесудној земљи”, Београд, 2005: „Главнина србијанска, а с њом и влада и двор, у вријеме Мојковачке битке већ су били измакли и налазили се око Драча и Скадра... Мојковачка битка била је чисто црногорска”. „Чинило се да су Србијанце жалили више но им помогли. Жалост је била утолико већа што им се није помогло чак ни колико се могло. Прошли су кроз Црну Гору као кроз туђу земљу, дивљу и бездушну”. „Они нијесу извели војску са собом као србијанска влада, иако је то њима било лакше” (стр. 75, 83,174).

Ђиласу се може замерити много шта, али не поштење и борба за истину. Оно што је знао Ђилас, не зна Ђукановић. Шта је, онда, хтео Мило да поручи својим Црногорцима? Црна Гора не сме себи више да дозволи да се жртвује за друге и почини сличну „грешку”!

Не замерам Ђукановићу и његовим следбеницима што су себични, замерам Србима и Србијанцима што широкогрудо прихватају ову политичку црногорску ускогрудост. Није никакво чудо што смо ми у Београду свечано славили Мојковачку битку, а они у Подгорици Божићну побуну. Зашто је то тако, не зна само ко неће.

Лазанском смета улазак Црне Горе у НАТО, мени нимало, јер је то логичан пут проистекао после издаје Србије 2006, признања Косова и гласања за улазак Косова у Унеско. Последњим чином Ђукановић и његови следбеници су показали да им ни своја земља није света, јер је део Метохије са Пећком патријаршијом и Високим Дечанима био њихов од 1913. године.

И док се Његош преврће у гробу, а Ђекна домишља, Срби још не знају шта им ваља чинити.

Историчар, професор Филозофског факултета у Београду