Председничко освајање планине

Солун – Седамнаест филмова младих аутора из целог света у конкуренцији за награду „Златни Александар”, личности у жижи: француски редитељ Филип Грандрије и турски редитељ Зеки Демиркубуз уз велику ретроспективу, грчки филмови у фокусу у оквиру посебног такмичарског програма у којем се обележава и 40 година Асоцијације критичара Грчке...

Укратко, ово је слика 57. Солунског филмског фестивала на челу са новим руководством. Легендарног Димитриса Еипидеса, који је још пролетос дао неопозиву оставку, замениле су две личности: као генерална директорка Францускиња Елис Желадо и као уметнички директор Орестис Андреадакис који је заправо одрастао на овом фестивалу.

Још од првих фестивалских дана који су започели свечаном пројекцијом изванредног филма „Патерсон” Џима Џармуша највећу пажњу и публике и фестивалских гостију привлачи председник жирија главног такмичарског програма. Ирански редитељ Амир Надери (Абадан, 1945), једна од најутицајнијих личности „Новог иранског филма”, таласа започетог од 1970. године и најславнији ирански филмски емигрант који је своју земљу напустио још средином осамдесетих, настанио се у Њујорку и у Америци, али и Јапану и Италији наставио да ствара своја аутентична филмска дела.

Његови први филмови попут „Тангсира” и „Ентезара” (1974) сада су већ филмски класици. Његови „Тркач” (1985) и „Вода, ветар, прашина” (1988) постали су култни филмови, а његова америчка ауторска дела „Звучни зид” и „Вегас”, у којима је ухватио нестајућу текстуру градова, учини ли су га још пожељнијим за ретропскетиве и музејске поставке њему посвећене широм света.

Недавно, на 73. Венецијанском фестивалу, Надерију је уручена награда „Jaeger-LeCoultre – Слава филмском ствараоцу”. Била је то прилика да се велика филмска породица одужи аутору који је тврдоглаво веран себи избегавајући повиновање трендовима или лаке пречице. Аутору који је посвећеник истраживању и експериментисању држећи у језгру својих филмова, који често превазилазе принципе реалности, идентичне опсесије трансформисања идеја, емоција и визије кроз снажно изражајне слике, понекад веће од самог живота.

Један од филмова у којем се све ово огледа без сумње је и Недиријев последњи филм „Планина” који је светску премијеру имао у Венецији, а у Солуну се приказује у програму „ Отворени хоризонти”. „Планина”, филм иначе снимљен у Италији током шест месеци у веома изазовним условима, нека је врста синтезе свеукупног Надеријевог опуса. Визуелно магична метафора борбе за опстанак човека, његову победу над застрашивањем и увредама које понекад људско постојање могу учинити јадним. Ово је прича о сељаку Агостину што у сиромаштву живи подно огромног планинског зида који му, заустављајући сунчеве зраке, кроји судбину и његовој породици доноси само глад. Надери ће свог филмског јунака повести у неравноправну борбу са моћима и ћудима древне планине и тако створити филм велике снаге у којем поново до изражаја долази и редитељева опсесија звуком и сликом.

– У свим мојим филмовима главни јунак чини нешто наизглед немогуће, јер ја имам потребу да изазивам основне природне елементе од којих смо саздани и природа и ми сами. Истовремено и себе терам до неких нових граница, проналазим све теже ситуације као што сам сада пронашао планину коју сам морао да освојим . Снимали смо на више од 2.500 метара надморске висине на планинском ланцу Латемар. Планина је други главни лик у филму, а њој нисам могао да дајем инструкције шта да ради тако да је она из тренутка у тренутак мењала своју ћуд одбијајући да се покори мојим жељама – објашњавао је Амир Надери  у директном сусрету са увек љубопитљивом солунском публиком.

Аутор је објаснио и каквим се све поступцима током снимања служио, како је од глумца захтевао да се изолује од свих, да ни са ким не разговара већ да посматра планину у различито доба дана и тако отпутује у своју подсвест што није једноставан процес. Такође, врло је корисно било чути и Недиријева појашњења о значају филмског звука и филмске слике. „Звук је увек ствар за себе и ја га сам дизајнирам за своје филмове настојећи да створим симфонију и нешто оригинално. У било којој земљи да снимам прво представим своју мисао, визију звука, монтаже, колорита и саме локације, јер она није само место на којем се снима филм већ увек важан филмски лик”, рекао је Надери који је врсни фотограф, врло често и главни сниматељ својих филмова.

Овај редитељ никада није крио да је његово срце увек у Ирану без обзира где се налазио или снимао. Из родне земље он својевремено није отишао из политичких разлога. Вукла га је, каже, жеља за новим искуствима. „Једноставно, у једном тренутку сам осетио да је мој начин живота и мој рад постао скучен. Нисам више имао простора за развијање, а амбиције су ми биле све веће. Желео сам да померам границе и немогуће начиним могућим. Зато сам отишао”, рекао је Надери додајући да је инспирацију за све своје филмове увек црпео из иранске књижевности, сликарства, архитектуре пуних савршених хармонија, уравнотежености боја, величина и симетрија...

До 13. новембра ирански редитељ ће заједно са осталим члановима жирија, међу којима су и Питер Скарлет (САД), Софиан ел Фани (тунижански снимарељ), Фредерик Моро (француска сценаристкиња) и Ева Стефани (грчка документаристкиња), разговарати о вредностима 17 филмова из међународног такмичарског програма и одлучити ко ће од светске филмске младости ове године однети престижну награду „Златни Александар”...