Predsedničko osvajanje planine

Solun – Sedamnaest filmova mladih autora iz celog sveta u konkurenciji za nagradu „Zlatni Aleksandar”, ličnosti u žiži: francuski reditelj Filip Grandrije i turski reditelj Zeki Demirkubuz uz veliku retrospektivu, grčki filmovi u fokusu u okviru posebnog takmičarskog programa u kojem se obeležava i 40 godina Asocijacije kritičara Grčke...

Ukratko, ovo je slika 57. Solunskog filmskog festivala na čelu sa novim rukovodstvom. Legendarnog Dimitrisa Eipidesa, koji je još proletos dao neopozivu ostavku, zamenile su dve ličnosti: kao generalna direktorka Francuskinja Elis Želado i kao umetnički direktor Orestis Andreadakis koji je zapravo odrastao na ovom festivalu.

Još od prvih festivalskih dana koji su započeli svečanom projekcijom izvanrednog filma „Paterson” Džima Džarmuša najveću pažnju i publike i festivalskih gostiju privlači predsednik žirija glavnog takmičarskog programa. Iranski reditelj Amir Naderi (Abadan, 1945), jedna od najuticajnijih ličnosti „Novog iranskog filma”, talasa započetog od 1970. godine i najslavniji iranski filmski emigrant koji je svoju zemlju napustio još sredinom osamdesetih, nastanio se u Njujorku i u Americi, ali i Japanu i Italiji nastavio da stvara svoja autentična filmska dela.

Njegovi prvi filmovi poput „Tangsira” i „Entezara” (1974) sada su već filmski klasici. Njegovi „Trkač” (1985) i „Voda, vetar, prašina” (1988) postali su kultni filmovi, a njegova američka autorska dela „Zvučni zid” i „Vegas”, u kojima je uhvatio nestajuću teksturu gradova, učini li su ga još poželjnijim za retropsketive i muzejske postavke njemu posvećene širom sveta.

Nedavno, na 73. Venecijanskom festivalu, Naderiju je uručena nagrada „Jaeger-LeCoultre – Slava filmskom stvaraocu”. Bila je to prilika da se velika filmska porodica oduži autoru koji je tvrdoglavo veran sebi izbegavajući povinovanje trendovima ili lake prečice. Autoru koji je posvećenik istraživanju i eksperimentisanju držeći u jezgru svojih filmova, koji često prevazilaze principe realnosti, identične opsesije transformisanja ideja, emocija i vizije kroz snažno izražajne slike, ponekad veće od samog života.

Jedan od filmova u kojem se sve ovo ogleda bez sumnje je i Nedirijev poslednji film „Planina” koji je svetsku premijeru imao u Veneciji, a u Solunu se prikazuje u programu „ Otvoreni horizonti”. „Planina”, film inače snimljen u Italiji tokom šest meseci u veoma izazovnim uslovima, neka je vrsta sinteze sveukupnog Naderijevog opusa. Vizuelno magična metafora borbe za opstanak čoveka, njegovu pobedu nad zastrašivanjem i uvredama koje ponekad ljudsko postojanje mogu učiniti jadnim. Ovo je priča o seljaku Agostinu što u siromaštvu živi podno ogromnog planinskog zida koji mu, zaustavljajući sunčeve zrake, kroji sudbinu i njegovoj porodici donosi samo glad. Naderi će svog filmskog junaka povesti u neravnopravnu borbu sa moćima i ćudima drevne planine i tako stvoriti film velike snage u kojem ponovo do izražaja dolazi i rediteljeva opsesija zvukom i slikom.

– U svim mojim filmovima glavni junak čini nešto naizgled nemoguće, jer ja imam potrebu da izazivam osnovne prirodne elemente od kojih smo sazdani i priroda i mi sami. Istovremeno i sebe teram do nekih novih granica, pronalazim sve teže situacije kao što sam sada pronašao planinu koju sam morao da osvojim . Snimali smo na više od 2.500 metara nadmorske visine na planinskom lancu Latemar. Planina je drugi glavni lik u filmu, a njoj nisam mogao da dajem instrukcije šta da radi tako da je ona iz trenutka u trenutak menjala svoju ćud odbijajući da se pokori mojim željama – objašnjavao je Amir Naderi  u direktnom susretu sa uvek ljubopitljivom solunskom publikom.

Autor je objasnio i kakvim se sve postupcima tokom snimanja služio, kako je od glumca zahtevao da se izoluje od svih, da ni sa kim ne razgovara već da posmatra planinu u različito doba dana i tako otputuje u svoju podsvest što nije jednostavan proces. Takođe, vrlo je korisno bilo čuti i Nedirijeva pojašnjenja o značaju filmskog zvuka i filmske slike. „Zvuk je uvek stvar za sebe i ja ga sam dizajniram za svoje filmove nastojeći da stvorim simfoniju i nešto originalno. U bilo kojoj zemlji da snimam prvo predstavim svoju misao, viziju zvuka, montaže, kolorita i same lokacije, jer ona nije samo mesto na kojem se snima film već uvek važan filmski lik”, rekao je Naderi koji je vrsni fotograf, vrlo često i glavni snimatelj svojih filmova.

Ovaj reditelj nikada nije krio da je njegovo srce uvek u Iranu bez obzira gde se nalazio ili snimao. Iz rodne zemlje on svojevremeno nije otišao iz političkih razloga. Vukla ga je, kaže, želja za novim iskustvima. „Jednostavno, u jednom trenutku sam osetio da je moj način života i moj rad postao skučen. Nisam više imao prostora za razvijanje, a ambicije su mi bile sve veće. Želeo sam da pomeram granice i nemoguće načinim mogućim. Zato sam otišao”, rekao je Naderi dodajući da je inspiraciju za sve svoje filmove uvek crpeo iz iranske književnosti, slikarstva, arhitekture punih savršenih harmonija, uravnoteženosti boja, veličina i simetrija...

Do 13. novembra iranski reditelj će zajedno sa ostalim članovima žirija, među kojima su i Piter Skarlet (SAD), Sofian el Fani (tunižanski snimarelj), Frederik Moro (francuska scenaristkinja) i Eva Stefani (grčka dokumentaristkinja), razgovarati o vrednostima 17 filmova iz međunarodnog takmičarskog programa i odlučiti ko će od svetske filmske mladosti ove godine odneti prestižnu nagradu „Zlatni Aleksandar”...