Нека Новак игра

Већи део српскотениске навијачке популације је клонуо духом. Лађе потопљене, Ноле национале од јуче више није светски рекет број један. Као да је смак света, као да су се сви харпови, шпијуни, илуминати, владари из сенке, међународне тајне силе уротиле и кренуле не само на Новака него и на Србе. Све теорије завере као да су се ужижиле у једну тачку не би ли га скинули, њега и нас у пакету са њим, са трона. Не воле га што није Британац, што није Американац, Шпанац, Француз, јелте, подмећу му ногу, прозивају га. Чак су му и повреде загонетне, чудне! Па даље, није хлеб џабе измишљен, месо такође, а пази сад, он га не конзумира. Променио тренере с којим је побеђивао, еј!  Плус медитира. Србин који скрсти ноге, зажмури и размишља, виђен је да губи. Као да кроз историју има доказа да Србину који не медитира нико не може да стане на пут. Као и кад се наједе печења да тада руши све пред собом.

Спортски путеви су кривудави, пуни препрека и изненађења и у томе и јесте сва лепота и магија спорта.

Новак је једино погрешио што нас је размазио. Непогрешив и непобедив, и то таман толико дуго да нас излечи од свих националних и осталих комплекса, није довршио терапију. Оне који су се бусали у груди хвалећи се да су из истог националног корпуса као и Ђоковић, уздрмани су и сад лелечу и завијају као рањени.  Остављени смо без локомотиве, наши вагони ће опет на слепи колосек.

Управо та спортска слепоћа брани да се види лепота пораза. Баш тако. Новак је побеђивао, а по закону логике они који су били с друге стране мреже, губили су. И та популација која је сада клонула духом и почела да га отписује, није се на време запитала како се осећају они који су као поражени стискали њему руку. И Ноле њима. И да је то спортски стисак, за крај добре спортске борбе, као део тријумфа спорта.

Новаков вршњак Шкот Мари, први пут у каријери је осетио сласт тениског Евереста. И нормално је што је радостан. И одмах је рекао да се плаши да неће дуго јахати на челу. Зна он добро Новаков склоп и његове могућности.  Бодови се бришу пред Лондон, и то је прилика да укрсте рекете. После 122 недеље на трону, ето шансе да Ноле из визуре другог на свету кидише на врх.

Није он гладијатор и није бачен лавовима, него је спортиста, и да чак више никад не добије ниједан меч, не дај боже, он остаје легенда у сваком погледу.

Промене на листи су нормална ствар. У Швајцарској није дан жалости што је Федерер пао (чуј пао!) на 16. место, јер та светска тениска велесила има Вавринку на трећој позицији, и то им је сасвим довољан разлог за национални понос и весеље. Што Новак има дупло више бодова од њега није нашим неверним Томама утеха.  Ноле, Ђоле, и како му већ све не тепамо, човек је од крви и меса, а улога митског хероја или страдалника може само да му штети. А и нама. Пустимо човека да игра јер он зна боље од свих нас како се то ради.