Устав Републике Србије

Стварни устав неке земље не мора бити онај званични, проглашени устав. Србија је имала и устав из 1835. – тзв. Сретењски устав – који је био веома модеран, али је имао ту ману што се уопште није примењивао. У стварности, Србија је била земља апсолутне владавине кнеза Милоша, неограничене било каквом скупштином или владом. Устав је у Србији од почетка био само списак жеља, документ о томе како би нека земља требало да изгледа, а не како она заиста изгледа. На ову разлику је скренуо пажњу и нови филм Рајка Грилића „Устав Републике Хрватске”, изузетно истраживање стварних односа у савременој Хрватској. Како ли изгледа неформални устав Србије? Укратко, то би била земља коју најбоље описује то да устава нема. Становници Србије воле слободу, а устав је неко ограничење слободе, па се чини већ на први поглед непожељан.

Код нас се, рецимо, не зна која су овлашћења премијера, а која председника. Ако имамо политички јачег председника, онда премијер слуша председника, а ако имамо политички јачег премијера, онда председник слуша премијера, како би лако могло да се догоди после председничких избора у мају следеће године. Наш политички систем може да се меси, а од тог теста је могуће испећи пецива разног облика. Сада имамо премијера који воли да замењује све институције и да буде главна звезда свих медија. Он ради све: прима грађане од 5 ујутро и решава све њихове проблеме, уговара стране инвестиције, одржава у животу читаве регионе, чита све медије, укључујући и „Твитер” и зна шта пише у њима, излази на све изборе, било да су локални, републички или председнички. У Србији постоји и слобода медија, а цензура је забрањена. У стварности, цензура није ни потребна пошто имамо већину медија који само чекају да добије материјал „од извора из врха власти” па да га објаве као чињеницу. Кад им неко нешто приговори, они се позивају на своју слободу мишљења, која иде дотле да им се мора признати слобода да објављују само оно што хоће влада.

У уставу, оном формалном, пише да је Србија демократска држава која има парламентарни систем у коме постоји и опозиција. У стварности се спроводи програм приказивања сваке опозиције као страних плаћеника, лупежа, криминалаца, олоша и незналица. Све је одређено тренутном сликом. Ако власт каже да је за четири године саградила више путева него у време друга Тита, онда је то чињеница. Период од 2000. до 2008. године у коме се привреда Србије опоравила од ратова, бомбардовања и санкција данас се приказује једино као период пљачкашке приватизације у којој је све пропало. Није да је приватизација у Србији била идеална, далеко од тога, али се исто тако чини да је оцена времена у коме је спроведена последица тренутних политичких потреба, а не неке објективне анализе.

Дух устава Србије можда се најбоље изражава у узречици „не филозофирај”, за коју кажу да постоји још само у бугарском језику. Устав је у потпуности модеран изум. А то значи да је његов дух, ако га има и у стварности, а не само на папиру, модерна филозофија. Није то религија, пошто у средњем веку, када је религија недвосмислено доминирала, није било устава. Ми се јесмо обрели у модерном времену и донели смо и доста устава, али нам је мисао остала у средњем веку. Од тада смо стално збуњени: некакви апстрактни принципи – једнакост, конкуренција, слобода, демократија – требало би да нам уреде живот, али их ми осећамо као стране. Стално нас копка – није ли уместо уређености боља потпуна самовоља? Зар није боље да ништа није одређено, него да и црно може бити бело, устав да је неслобода, прогрес да је повратак у прошлост, аутократија да је демократија? У овом нашем флуидном, аморфном стању повремено се јаве људи који захтевају промене устава и уверени су да ће се Србија најзад уредити када јој се ауторитарно нареди да се понаша другачије него досад. Нико да се упита, зар и овај садашњи устав није донесен и написан, зашто га онда нико не поштује? Зашто би се неки будући устав примио боље од постојећег?

Но, не треба губити наду. Устав Републике Србије почеће да нешто значи онда када изреке „не филозофирај” и „нема ту никакве филозофије” изађу из моде, а замени их стварна воља да се земља уреди на добрим и универзалним принципима, од којих су неки већ записани и у постојећем уставу. Само их треба схватити и применити.

Ништа лакше, а изгледа ни теже.

Уредник сајта „Двоглед”