Далеки мир

У тренутку када овај текст иде у штампарију, и даље се не зна ко ће бити председник САД. Оно на шта се, међутим, упозорава већ неко време – од тренутка када се чинило много извеснијим ко ће бити нови станар Беле куће, па је славље већ било почело – јесте да ће та особа уласком у Овални кабинет тек започети борбу за овладавање Америком.

Јер, амерички систем, непристрасност и демократичност институција на којима почива, показао се неочекивано сумњивим и крхким. Током кампање је ојачао само отпор према естаблишменту. Многе присталице Хилари Клинтон и Доналда Трампа су толико непомирљиво против супарничког кандидата да ће она или он, свеједно, морати да се носи с великим унутрашњим отпором, и у установама које дели са ривалском странком и у земљи с гомилом људи убеђених да их води у пропаст која ће надмашити и времена Грађанског рата и Велике депресије.

Навијачки медији и са Запада и са Истока, пак, унапред славе сасвим вероватан пад сиријских градова Алепа и Раке и ирачког Мосула. Али, то неће донети мир Ираку и Сирији.

Најмање је тако зато што има још упоришта сиријске опозиције, односно исламиста и отворених џихадиста. Проблем је у томе што војни слом није довољан без политичког компромиса. Њега нема ни међу свима који се боре у истом строју а да нису нужно ни за опстанак Сирије и Ирака у садашњем облику, нити су под заштитом истих страних патрона. Привремено их уједињује само заједнички непријатељ али, парафразом старе изреке, уз такве савезнике, непријатељи и нису потребни.

И уз Трампа и Клинтонову су стали политички кругови који не деле њихове ставове о томе како треба уредити домаће послове и поставити се према свету. Мноштво обичних Американаца сматра да се њихова држава мора мењати у обе те сфере. А они не живе ни приближно толико лоше, нити им је држава у тако разореном стању као у Ираку и Сирији. Привредни крах, неравноправност грађана и верских група, непотизам, уплитање страних фактора, међу којима су, наравно, и САД: све то растрже Сирију и Ирак.

Утолико се озбиљно морају узети не само приговори неисламистичке опозиције, него и понеких Ирачана и Сиријаца који су се приклонили Исламској држави, мада је она све само не ослободилачка армија, већ терористичка организација. Међу њима има оних који су пре десетак година подржали Ал Каиду из Ирака, тадашњу инкарнацију „калифата”, па се разочарали, дигли се против ње и потом се опет разочарали када су схватили да њихове жалбе ни онда нису уважене.

Зато су из руку ИД сада поново морали бити истргнути исти градови око којих се тукло и пре десетак година. Из истог разлога ни пад Алепа, Раке и Мосула неће бити довољан за дугорочни мир.