Daleki mir

U trenutku kada ovaj tekst ide u štampariju, i dalje se ne zna ko će biti predsednik SAD. Ono na šta se, međutim, upozorava već neko vreme – od trenutka kada se činilo mnogo izvesnijim ko će biti novi stanar Bele kuće, pa je slavlje već bilo počelo – jeste da će ta osoba ulaskom u Ovalni kabinet tek započeti borbu za ovladavanje Amerikom.

Jer, američki sistem, nepristrasnost i demokratičnost institucija na kojima počiva, pokazao se neočekivano sumnjivim i krhkim. Tokom kampanje je ojačao samo otpor prema establišmentu. Mnoge pristalice Hilari Klinton i Donalda Trampa su toliko nepomirljivo protiv suparničkog kandidata da će ona ili on, svejedno, morati da se nosi s velikim unutrašnjim otporom, i u ustanovama koje deli sa rivalskom strankom i u zemlji s gomilom ljudi ubeđenih da ih vodi u propast koja će nadmašiti i vremena Građanskog rata i Velike depresije.

Navijački mediji i sa Zapada i sa Istoka, pak, unapred slave sasvim verovatan pad sirijskih gradova Alepa i Rake i iračkog Mosula. Ali, to neće doneti mir Iraku i Siriji.

Najmanje je tako zato što ima još uporišta sirijske opozicije, odnosno islamista i otvorenih džihadista. Problem je u tome što vojni slom nije dovoljan bez političkog kompromisa. Njega nema ni među svima koji se bore u istom stroju a da nisu nužno ni za opstanak Sirije i Iraka u sadašnjem obliku, niti su pod zaštitom istih stranih patrona. Privremeno ih ujedinjuje samo zajednički neprijatelj ali, parafrazom stare izreke, uz takve saveznike, neprijatelji i nisu potrebni.

I uz Trampa i Klintonovu su stali politički krugovi koji ne dele njihove stavove o tome kako treba urediti domaće poslove i postaviti se prema svetu. Mnoštvo običnih Amerikanaca smatra da se njihova država mora menjati u obe te sfere. A oni ne žive ni približno toliko loše, niti im je država u tako razorenom stanju kao u Iraku i Siriji. Privredni krah, neravnopravnost građana i verskih grupa, nepotizam, uplitanje stranih faktora, među kojima su, naravno, i SAD: sve to rastrže Siriju i Irak.

Utoliko se ozbiljno moraju uzeti ne samo prigovori neislamističke opozicije, nego i ponekih Iračana i Sirijaca koji su se priklonili Islamskoj državi, mada je ona sve samo ne oslobodilačka armija, već teroristička organizacija. Među njima ima onih koji su pre desetak godina podržali Al Kaidu iz Iraka, tadašnju inkarnaciju „kalifata”, pa se razočarali, digli se protiv nje i potom se opet razočarali kada su shvatili da njihove žalbe ni onda nisu uvažene.

Zato su iz ruku ID sada ponovo morali biti istrgnuti isti gradovi oko kojih se tuklo i pre desetak godina. Iz istog razloga ni pad Alepa, Rake i Mosula neće biti dovoljan za dugoročni mir.