Орашје

Недавно хапшење десеторице припадника ХВО из Орашја у БиХ подигло је целу Хрватску на ноге. С обзиром на то да су сви ухапшени Хрвати и да поред БиХ поседују и држављанство РХ, разумљива ми је брига хрватске државе за њих. И са мог гледишта то је за за сваку похвалу. Ваљда и због тога што власти Србије ни на приближан начин не реагују када хрватске власти процесуирају крајишке Србе или се по њиховим потерницама хапсе широм света.

Ако су два од три конститутивна народа у БиХ позвали Хрватску да им помогне да се одбране од „великосрпске” агресије, онда је то идентично ономе што су урадили Срби из Хрватске када су, као један од два конститутивна народа у тој републици, позвали Србију да им помогне у одбрани од „великохрватске” агресије. Међутим, за Хрвате, из само њима познатих разлога, то није исто.

Па све и да није, ратне злочине могу да почине и они који се бране од нечије агресије. Истина, хрватско правосуђе је све до 2001. године примењивало правило које је ауторизовао њихов тадашњи председник Врховног суда Милан Вуковић да народ који се брани не може починити ратни злочин. Такво правило је пало под притиском међународних судова, најпре Хашког трибунала, а касније и Међународног суда правде, па од тада и хрватско правосуђе процесуира, иако ретко, и припаднике својих оружаних снага.

Међутим, колико мислим да је позитивно то што сви сегменти друштва у Хрватској, укључујући председнике државе и владе, брину о судбини својих сународника и држављана, толико сматрам негативним то што тврде да су похапшени Орашчани невини, иако још нико није видео ни оптужбе ни доказе.

Многим Хрватима смета начин хапшења Орашчана. А како би осумњичене за ратни злочин требало хапсити, тим више ако не живе у држави где су злочини почињени и у којој се против њих води судски поступак? Хрватска страна заборавља како њихова полиција хапси осумњичене за ратне злочине. Подсећам тим поводом на хапшења дванаесторице Срба из Трпиње у јулу 2013. за злочине почињене у јесен 1991. иако су после „мирне реинтеграције” живели и радили у Хрватској, полиција под фантомкама и дугим оружјем, у пратњи камера државне телевизије, упадала им је у куће и хапсила их је пред укућанима, укључујући и децу.

Хрватима је посебно засметало сазнање да су документи из њихових архива неколико година службено достављани тужилаштву БиХ. Анте Назор, директор Хрватског меморијално-документацијског центра Домовинског рата, ових се дана у свим медијима брани како је његов центар достављао документацију тужилаштву БиХ на основу Протокола двају државних тужилаштава „о сарадњи у гоњењу починилаца кривичних дела ратних злочина”, са којом праксом се престало прошле године по налогу тадашњег председника владе Зорана Милановића.

Па зар је затварање архива ради спречавања истраживања ратних злочина исправно?

Наравно да није. Архиви морају бити доступни свим заинтересованим, и историчарима и другима, али и правосудним телима. Зар нас тако не уче и из међународне заједнице?

Хрватској страни смета и чињеница да је од инкриминираних догађаја до хапшења прошло много година. Истовремено заборављају да њихово правосуђе сваке године процесуира неколико десетина крајишких Срба и припадника ЈНА за исто раздобље. Само десетак дана пре хапшења „хавеоваца”, Жупанијско одвјетништво у Сплиту подигло је оптужницу против осам припадника ЈНА, СВК и полиције РСК за ратне злочине почињене над Хрватима на подручју општине Книн од 1991. до 1995. Међу њима има и генерала ЈНА и бивших министара у влади РСК и сви су оптужени по командној одговорности. Због тога се нико од званичника у Србији није ни огласио, а камоли протестовао.

Ових дана сам на једном хрватском порталу међу коментарима на хапшење припадника ХВО из Орашја наишао и на овај: „Истина иде шапатом, а лаж је бучна и наметљива.”

Документациони-информациони центар „Веритас”