Orašje

Nedavno hapšenje desetorice pripadnika HVO iz Orašja u BiH podiglo je celu Hrvatsku na noge. S obzirom na to da su svi uhapšeni Hrvati i da pored BiH poseduju i državljanstvo RH, razumljiva mi je briga hrvatske države za njih. I sa mog gledišta to je za za svaku pohvalu. Valjda i zbog toga što vlasti Srbije ni na približan način ne reaguju kada hrvatske vlasti procesuiraju krajiške Srbe ili se po njihovim poternicama hapse širom sveta.

Ako su dva od tri konstitutivna naroda u BiH pozvali Hrvatsku da im pomogne da se odbrane od „velikosrpske” agresije, onda je to identično onome što su uradili Srbi iz Hrvatske kada su, kao jedan od dva konstitutivna naroda u toj republici, pozvali Srbiju da im pomogne u odbrani od „velikohrvatske” agresije. Međutim, za Hrvate, iz samo njima poznatih razloga, to nije isto.

Pa sve i da nije, ratne zločine mogu da počine i oni koji se brane od nečije agresije. Istina, hrvatsko pravosuđe je sve do 2001. godine primenjivalo pravilo koje je autorizovao njihov tadašnji predsednik Vrhovnog suda Milan Vuković da narod koji se brani ne može počiniti ratni zločin. Takvo pravilo je palo pod pritiskom međunarodnih sudova, najpre Haškog tribunala, a kasnije i Međunarodnog suda pravde, pa od tada i hrvatsko pravosuđe procesuira, iako retko, i pripadnike svojih oružanih snaga.

Međutim, koliko mislim da je pozitivno to što svi segmenti društva u Hrvatskoj, uključujući predsednike države i vlade, brinu o sudbini svojih sunarodnika i državljana, toliko smatram negativnim to što tvrde da su pohapšeni Oraščani nevini, iako još niko nije video ni optužbe ni dokaze.

Mnogim Hrvatima smeta način hapšenja Oraščana. A kako bi osumnjičene za ratni zločin trebalo hapsiti, tim više ako ne žive u državi gde su zločini počinjeni i u kojoj se protiv njih vodi sudski postupak? Hrvatska strana zaboravlja kako njihova policija hapsi osumnjičene za ratne zločine. Podsećam tim povodom na hapšenja dvanaestorice Srba iz Trpinje u julu 2013. za zločine počinjene u jesen 1991. iako su posle „mirne reintegracije” živeli i radili u Hrvatskoj, policija pod fantomkama i dugim oružjem, u pratnji kamera državne televizije, upadala im je u kuće i hapsila ih je pred ukućanima, uključujući i decu.

Hrvatima je posebno zasmetalo saznanje da su dokumenti iz njihovih arhiva nekoliko godina službeno dostavljani tužilaštvu BiH. Ante Nazor, direktor Hrvatskog memorijalno-dokumentacijskog centra Domovinskog rata, ovih se dana u svim medijima brani kako je njegov centar dostavljao dokumentaciju tužilaštvu BiH na osnovu Protokola dvaju državnih tužilaštava „o saradnji u gonjenju počinilaca krivičnih dela ratnih zločina”, sa kojom praksom se prestalo prošle godine po nalogu tadašnjeg predsednika vlade Zorana Milanovića.

Pa zar je zatvaranje arhiva radi sprečavanja istraživanja ratnih zločina ispravno?

Naravno da nije. Arhivi moraju biti dostupni svim zainteresovanim, i istoričarima i drugima, ali i pravosudnim telima. Zar nas tako ne uče i iz međunarodne zajednice?

Hrvatskoj strani smeta i činjenica da je od inkriminiranih događaja do hapšenja prošlo mnogo godina. Istovremeno zaboravljaju da njihovo pravosuđe svake godine procesuira nekoliko desetina krajiških Srba i pripadnika JNA za isto razdoblje. Samo desetak dana pre hapšenja „haveovaca”, Županijsko odvjetništvo u Splitu podiglo je optužnicu protiv osam pripadnika JNA, SVK i policije RSK za ratne zločine počinjene nad Hrvatima na području opštine Knin od 1991. do 1995. Među njima ima i generala JNA i bivših ministara u vladi RSK i svi su optuženi po komandnoj odgovornosti. Zbog toga se niko od zvaničnika u Srbiji nije ni oglasio, a kamoli protestovao.

Ovih dana sam na jednom hrvatskom portalu među komentarima na hapšenje pripadnika HVO iz Orašja naišao i na ovaj: „Istina ide šapatom, a laž je bučna i nametljiva.”

Dokumentacioni-informacioni centar „Veritas”