Имам разумевања за све који ме нападају

Марљиво грађени контакти су моје богатство, каже Аја Јунг, балерина и оснивач Београдског фестивала игре (БФИ), у интервјуу за „Политику”. Додаје да ни један од уметника није дошао по комерцијалним условима на њен фестивал, већ су гостовали као пријатељи, и учинили Србију и Београд „местом о коме се говори у свету”. Чињеница je да у тешким временима Јунгова успева да омогући квалитетно трајање БФИ 14 сезона, доведе велике звезде и ансамбле попут Балета париске опере или миланске Скале. Мисија фестивала је и да омогући нашим талентима сарадњу са иностраним уметницима, а установљене су и награде за све који унапређују балетску уметност. Aja Јунг је управо оформила конкурс за домаће кореографе којим ће председавати славни кореограф Вилијам Форсајт. Упркос томе део наше балетске сцене показује подозрење према фестивалу, пита се зашто Министарство културе и град помажу приватној манифестацији и слично. Аји Јунг је недавно уручен Орден уметности и књижевности у рангу витеза који додељује француско Министарство културе.

Како сте ви доживели ово признање?

Орден намеће одговорност која овога пута, можда, и није само моја. Част је када признање долази из богате културне средине у нашу малу земљу на Балкану. Орден је једнако важан за целокупни еснаф и професију, баш као и за будућност уметничке игре у Србији. На фестивалу француски уметници нису изостали ни једне године, а прекретница у његовом креирању био је долазак Балета париске Опере. Од гостовања Силви Гилем, Ањес Летесту или Емили Козе, до откривања кореографских дела француских компанија које предводе Маги Марен, Матилда Моније, Анжелин Прељокаж померане су границе .

Идемо у сусрет 14. издању БФИ који ће се одржати се од 24. марта до 11. априла . Како коментаришете гласове да је то ипак приватна манифестација?

Сваки бизнис се може упоредити са трчањем по непрегледном терену, препуном кривина, литица и провалија. Они који имају своје предузеће знају о којој врсти ризика и несанице говорим. У Србији су малобројни они са искуством у самосталном пословању у уметничким дисциплинама, а поготово у области савременог сценског стваралаштва. Када успете да од готово невидљиве уметности, на маргини интересовања медија, институција и публике, створите најатрактивнију и најпрофесионалнију причу, чији део пожеле да буду и они који су много већи и искуснији, представници планетарног пословног успеха који се мери у милионима, онда је то озбиљан скок. Балетским речником: grand jete (велики скок).

На пролеће стиже Миша Баришњиков, у жирију конкурса БФИ биће Вилијам Форсајт, то су два јака адута. Да ли постоји још изненађења која бисте могли да откријете?

Обезбедили смо сензационалне уметнике од Кристал Пајт, Шарон Ејал, Димитриса Папајоануа до Хелене Валдман, Дамијена Жалеа или Тера Саринена ... Угостити ново дело трупе Кид Пивот из Ванкувера, Баришњикова са причом о Бродском, екстравагантни Шкотски плесни театар чији је најватренији навијач Марина Абрамовић, триптих чувеног холандског Интроданса, или причу о одрастању са Акрамом Каном је довољно да имате фестивал. А то је само један део тронедељног програма! Ни једна уметничка дисциплина у протеклих неколико деценија није успела у континуитету да представи толико истинских звезда у Србији као што је то игра, са БФИ. По календару претходимо европским фестивалима у Амстердаму, Лиону, Венецији, Монпељеу... Тако наша публика погледа многе наслове неколико месеци пре европске. Зашто је потребно бити мали и јадан да би вас неко из сажаљења тобоже волео. Е, нисмо такви! Београд данас има најбољи фестивал савремене игре!

Али постоји тачка спорења између вас и једног дела домаће плесне сцене. Питају се како долазите до спонзора, зашто учествујете на конкурсима Министарства културе и града кад имате „приватни” фестивал, а замера се и да избегавате домаће критичаре?

Мислим да ме напади тек очекују, али они су у опису посла. Имам разумевања за нападаче. Све је то људски и нормално. Па, ја рушим вишедеценијски модел пословања који не преиспитује уметничке резултате, озбиљно угрожавам систем уравниловке и редовних плата непребројивих самозваних уметника и експерата, и неретко уништавам кукњаву осмехом. То чиним успут, док се бавим својим послом, односно добрим програмом, важним за државу, град, институције и спонзоре, оним програмом за који се улазнице морају купити на време. Знам да се успех позоришног дела мери на благајни, баш као што сам сигурна да су многа „пријатељства” прекинута због тога што не делим бесплатне карте. Што се критичара тиче, о Кану, Форсајту и Баришњикову, баш као и о Килијану или Еку писали су мудро и опрезно најцењенији светски критичари. Некако се ту неумитно намеће и питање ко би се овде нашао од каријере, искуства и пера да стане на црту?

Увек се истицало и то да немате на фестивалу домаће ауторе, да ли је тако?

Током претходних 13 година представили смо више од 300 кореографских радова, или скоро стотину аутора који јесу део историје и будућности игре. Не заборавимо да су Едвард Клуг, Гај Вајцман и Јасмин Вардимон учествовали у стварању домаћих продукција и трупа... Са друге стране, фестивал је у неколико наврата представио радове са репертоара београдског Балета, које је Народно позориште добило захваљујући БФИ, али и дела Илића, Макаревића, Марковића... Постоји жеља да се унапређује домаћа сцена. Недавно смо покренули конкурс „Вип таленти” за домаће кореографе, а Вилијам Форсајт ће председавати жиријем.

Да ли постоји шанса да се наши уметници, без обзира на разлике и анимозитете, ипак окрену толеранцији?

Већина балетских уметника су наши савезници, највернија публика и навијачи. Деловање неколико злурадих и фрустрираних људи не може се протумачити као став еснафа. Ако схватите да кроз Националну фондацију за игру дневно прође бар 50 балетских уметника, да уче од најбољих кореографа и играча или, ако помислите да БФИ сваке године прати преко 22.000 гледалаца који аплаудирају, критикују, захтевају, јасно је да је то довољно да се оснује политичка партија! Докле год се балет и игра буду креирали по бифеима и гардеробама, или у анонимним препуцавањима на сајтовима, нећемо видети ништа добро на сцени. Дугујемо публици дела вредна пажње, а младим играчима могућност да играју.