Изузетно маштовита представа

„Годо на усијаном лименом крову” Бранка Димитријевића је савремена комедија, стилски врло аутентична, инспирисана ауторовим романом „Нећемо о политици” (1986). Радња се дешава на крову једне зграде, где три пара уживају у доколици, славе рођендане Макијавелија, Фрома и Бекета, или се претварају да су ликови из драмске литературе.

Писац кокетира са традиционалним комедиографским обрасцима (замена идентитета, троструко венчање као епилог), као и са мотивима из познатих драмских дела (Бекета, Маривоа, Тенеси Вилијамса). Ова врста референтности на позоришну традицију је ауторефлексивна и аналитичка, затим функционише као комичко средство, а има и драматуршку функцију, у дефинисању заплета/расплета радње.

Редитељ Никола Завишић је текст поставио изванредно ритмично и музикално тако да се, понекад, стиче утисак да је реч и о музичкој представи. На сценографски минималистичком простору (дизајн сцене и костима Ивана Васић), сви глумци, подједнако уверљиво и глатко, са заразним еланом играју ову романтичну комедију. Игор Павловић обликује стално замишљеног и одсутног Озија који непрестано цитира бројне уметнике. Глумац игра са елементима театралности, па се у одређеној мери критички односи према тој специфичној изолованости од реалног живота. У једној сцени, док Ози говори о лику и делу Семјуела Бекета, преко звучника се емитују звуци аплаудирања и смејања публике. Овим поступком редитељ даје иронични коментар на ту, мало асоцијалну, опседнутост фикцијом, а истовремено се радња директно поставља у медијски контекст према којем се, такође, на овај јасно артифицијелан начин гради дистанца.

Ненад Пећинар игра Годоа чији се типични хедонизам не топи под налетом гомиле несрећних околности. Марко Савић наступа у улози наивнијег Микија, са упадљивијом телесном гестикулацијом, што се може схватити као његова жеља да скрене посебну пажњу ове екипе, имајући у виду да је најмлађи. Марија Меденица игра на површини веома грубу и мушкобањасту Тамару, а Јована Мишковић ствара лик резервисаније и мистериозније Маје. Сања Ристић-Крајнов игра ноншалантно самоуверену и заводљиву Весну, новинарку која је, по потреби професије, неумољиво дрчна.

Завишићеву режију још карактерише импозантна употреба сценског простора, затим веома креативно и поетично коришћење светла (дизајн светла Никола Завишић и Марко Радановић), као и вишефункционално укључивање музике и других звукова (дизајн тона Горан Симоноски). У представу су уведени и текстови и мотиви који не припадају Димитријевићевом комаду. Они понекад још чвршће везују радњу за нашу стварност, при чему имају и посебне комичке потенцијале, јер се у њима прилично јасно препознајемо.

„Годо на усијаном лименом крову” је изузетно маштовита представа која непредвидиво засмејава, убризгава непроцењиво вредне дозе наде, а даје и релевантна запажања о позоришту, филму и литератури, третирајући их као могућност за есенцијално разумевање света. Иако су животи ових сањара одређени језиво тмурним друштвеним околностима, корупцијом и константном дилемом између останка и одласка из земље, њихов идеализам се уопште не расипа. А тај неизлечиви оптимизам није производ некаквих случајности, већ врло свестан став, у одређеној мери и облик протеста против неискорењивих друштвених неправди, један модус вивенди са предумишљајем.